После свега – најбоље у Пекингу

Од нашег специјалног извештача

Пекинг, 23. августа – Почасном члану Међународног олимпијског комитета (МОК) Бориславу Станковићу ово су 13. олимпијске игре, што је половина од укупног броја одржаних игара. Пекинг се води као домаћин 29. игара, јер се рачунају и оне из 1916, 1940. и 1944. године, које се нису одржале због ратова.

Борислав Станковић (83), који је и почасни генерални секретар Светске кошаркашке федерације (ФИБА), готово да није пропустио ниједан кошаркашки меч у Пекингу, а учествовао је и у раду Мока. Дан уочи затварања Игара каже да постоје сви услови да председник Мока Жак Рог изјави да су ово најбоље Игре свих времена:

– Никада нисмо имали овако добру организацију и овако добра борилишта. Говорио сам раније да су Игре у Сиднеју 2000. вероватно најбоље организоване свих времена, али мислим да је Пекинг отишао корак даље. Укупан утисак је феноменалан, а томе посебно доприносе Кинези који су толико љубазни да вам просто буде непријатно.

Станковић је своје путовање олимпијским играма започео у Риму 1960, када је „дебитовао” заједно с југословенском кошарком. Био је технички руководилац репрезентације на чијој клупи је седео професор Александар Николић. Екипа је заузела шесто место што је у то време био велики успех.

– Мада сам још 1957. почео да радим у Комисији за евро-купове, могу да кажем је моја каријера у спортској администрацији почела понудом генералног секретара Фибе Вилијама Џонса у Риму да постанем његов помоћник – рекао је Станковић који је тада први и једини пут на церемонији отварања учествовао у дефилеу с нашом експедицијом.

Из Рима се радо сећа и првог злата југословенских фудбалера (победа у финалу против Данске са 3:1) и сребра рвача Бранка Мартиновића, што су биле једине југословенске медаље.

Четири године касније, у Токију, био је помоћник генералног секретара Фибе Вилијама Џонса. Кошаркаши су „забрљали” против Бразила, што их је избцило из борбе за медаљу, а наш јунак је био гимнастичар Мирослав Церар који је освојио злато на коњу с хватаљкама.

У Токију је са олимпијске сцене сишла совјетска гимнастичарка Лариса Латињина која ће и после Пекинга бити рекордер по броју медаља (18, од тога девет златних). Ипак, Станковићев мињеник је био на пливачком базену:

– Због обавеза у кошарци све ове године ретко сам ишао на друга борилишта. Ипак, у Токију сам успео да гледам америчког пливача Доналда Шоландера који је тада ушао у историју као први пливач са четири злата на истим играма.

Игре у Мексико Ситију 1968. почеле су у тешкој атмосфери. У демонстрацијама које су започели студенти настрадало је више од 200 људи.

– Мексико ћу памтити по слободним бацањима Владимира Цветковића у последњим тренуцима полуфинала са Совјетима, затим по медаљама наше јунакиње из сенке Ђурђице Бједов, по до тад невиђеном лету Боба Бимона, по „црним рукавицама” америчких спринтера који су на победничком постољу скренули пажњу јавности да у САД и даље постоји расизам...

Минхен 1972. донео је још страшније сцене. Палестинска терористичка група „Црни септембар” је отела и убила 11 израелских спортиста. Станковић је ту вест чуо у свом стану у Минхену у који се уселио 1. септембра 1969:

– То је био стравичан ударац Олимпијским играма, па сам био врло изненађен када је одлучено да се оне ипак наставе.

Станковић ће Минхен 1972. памтити и по чувене „три секунде” у кошаркашком финалу СССР – САД 51:50 када су Американци прво славили, а онда, после поновљеног последњег напада Совјета, туговали. Свакако, издваја и историјски успех америчког пливача Марка Спица који је освојио седам златних медаља, а кога је тек протеклих дана у Пекингу надмашио Мајкл Фелпс.

Монтреал 1976. донео је једно од највећих признања Станковићу:

– Ту сам изабран за генералног секретара Фибе, наследивши Вилијма Џонса који је био мој духовни отац. Јунакиња Игара била је румунска гимнастичарка Нађа Команечи, прва којој су судије дале оцену десет.

Мада је Игре у Монтреалу бојкотовала већина афричких земаља, првим великим бојкотом сматра се онај који се одиграо 1980, по налогу америчког председника Џимија Картера:

– Совјети су доминирали међу 8о земаља. Самаран је дошао на место председника Мока. У одсуству Американаца наши кошаркаши су били без премца.

Совјети су се четири године касније реванширали истом мером Американцима, па су и Игре у Лос Анђелесу биле крње. То је било одлучујуће да Југославија оствари свој рекорд у броју медаља: 18 (7, 4, 7).

– Лос Анђелес је постао први организатор који је забележио чист добитак. Игре су биле грађене око спринтера Карла Луиса који је освојио четири злата у истим дисциплинама као и Џеси Овенс у Берлину 1936. Ове Игре ћу памтити и по једној од најлепших церемонија отварања, мада сам, руку на срце, ретко присуствовао свечаним отварањима.

У Сеулу 1988. Станковић је на предлог Хуана Антонија Самарана постао члан Мока и то ће бити све до 2005. од када је почасни члан. Ове Игре су последње одржане у „старом светском поретку”, јер је после њих дошло до разбијања СССР и Југославија, а до уједињења Немачке.

– У Сеулу су амерички кошаркаши први пут остали без финала и најзад су схватили да с колеџ играчима не могу више да доминирају. Пошто је Фиба, на мој предлог, у априлу 1989. укинула поделу на професионалце и аматере, створили су се услови да већ у Барселони 1992. имамо играче из НБА.

Станковић са ових Игара издваја и највећег трагичара, Канађанина Бена Џонсона коме је одузето злато на 100 м због допинга.

Оно што су годинама припремали комесар НБА Дејвид Штерн и он, остварило се у Барселони 1992. Играчима из НБА отворена су врата, а екипа САД, предвођена Мајклом Џорданом, побеђивала је противнике просечно са 43,8 поена.

– Због моје идеје о укидању аматеризма критикован сам и пре Барселоне, а ту су се критике појачале. А ја сам упорно понављао да најбоље можемо да достигнемо само ако се будемо такмичили с њима...

У Барселони 1992, због санкција УН, нашим екипама није било дозвољено да учествују, па су нас представљали индивидуални спортисти, под именом ИОП (независни олимпијски учпесници).

Што се тиче Атланте 1996, Станковић подсећа да је Атина „полагала право на те Игре, јер је хтела да обележи стогодишњицу модерних игара”, и да је била врло разочарана што је изгубила.

– У Атланти је све било подређено економским интересима, што је и разумљиво јер су организатори били приватна лица. Овим Играма је недостајао олимпијски дух.

Из Аталнте издваја игре кошаркаша:

– У фантастичном финалу, пред 35.000 гледалаца, изгубили смо од Американаца. Ипак, био је то врло леп резултат. Александра Ивошев је освојила две медаље, а одбојкаши своје прво одличје.

После Игара „без душе” уследиле су, по њему, до тада најбоље игре свих времена:

– Ако бих морао по квалитету да рангирам Игре на којима сам био, онда би Пекинг био први, па Сиднеј, а затим следе Барселона и Атина.

Долазак у Атину 2004. био је као „повратак кући”, имајући у виду да је Станковић такорећи нераскидиво везан с њом још од 1953. У Атини има и стан и већ годинама тамо проводи лето.На овим Играма су обе његове унуке радиле као волонтери. Једна од незаборавних слика с ових Игара јесте и она када је предавао сребрна одличја нашим ватерполистима (то је први пут да уручује медаље ван кошаркашкле хале) којима је после испуштене победе у финалу с Мађарима видео сузе у очима.

Александар Милетић