Posle svega – najbolje u Pekingu

Od našeg specijalnog izveštača

Peking, 23. avgusta – Počasnom članu Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) Borislavu Stankoviću ovo su 13. olimpijske igre, što je polovina od ukupnog broja održanih igara. Peking se vodi kao domaćin 29. igara, jer se računaju i one iz 1916, 1940. i 1944. godine, koje se nisu održale zbog ratova.

Borislav Stanković (83), koji je i počasni generalni sekretar Svetske košarkaške federacije (FIBA), gotovo da nije propustio nijedan košarkaški meč u Pekingu, a učestvovao je i u radu Moka. Dan uoči zatvaranja Igara kaže da postoje svi uslovi da predsednik Moka Žak Rog izjavi da su ovo najbolje Igre svih vremena:

– Nikada nismo imali ovako dobru organizaciju i ovako dobra borilišta. Govorio sam ranije da su Igre u Sidneju 2000. verovatno najbolje organizovane svih vremena, ali mislim da je Peking otišao korak dalje. Ukupan utisak je fenomenalan, a tome posebno doprinose Kinezi koji su toliko ljubazni da vam prosto bude neprijatno.

Stanković je svoje putovanje olimpijskim igrama započeo u Rimu 1960, kada je „debitovao” zajedno s jugoslovenskom košarkom. Bio je tehnički rukovodilac reprezentacije na čijoj klupi je sedeo profesor Aleksandar Nikolić. Ekipa je zauzela šesto mesto što je u to vreme bio veliki uspeh.

– Mada sam još 1957. počeo da radim u Komisiji za evro-kupove, mogu da kažem je moja karijera u sportskoj administraciji počela ponudom generalnog sekretara Fibe Vilijama Džonsa u Rimu da postanem njegov pomoćnik – rekao je Stanković koji je tada prvi i jedini put na ceremoniji otvaranja učestvovao u defileu s našom ekspedicijom.

Iz Rima se rado seća i prvog zlata jugoslovenskih fudbalera (pobeda u finalu protiv Danske sa 3:1) i srebra rvača Branka Martinovića, što su bile jedine jugoslovenske medalje.

Četiri godine kasnije, u Tokiju, bio je pomoćnik generalnog sekretara Fibe Vilijama Džonsa. Košarkaši su „zabrljali” protiv Brazila, što ih je izbcilo iz borbe za medalju, a naš junak je bio gimnastičar Miroslav Cerar koji je osvojio zlato na konju s hvataljkama.

U Tokiju je sa olimpijske scene sišla sovjetska gimnastičarka Larisa Latinjina koja će i posle Pekinga biti rekorder po broju medalja (18, od toga devet zlatnih). Ipak, Stankovićev minjenik je bio na plivačkom bazenu:

– Zbog obaveza u košarci sve ove godine retko sam išao na druga borilišta. Ipak, u Tokiju sam uspeo da gledam američkog plivača Donalda Šolandera koji je tada ušao u istoriju kao prvi plivač sa četiri zlata na istim igrama.

Igre u Meksiko Sitiju 1968. počele su u teškoj atmosferi. U demonstracijama koje su započeli studenti nastradalo je više od 200 ljudi.

– Meksiko ću pamtiti po slobodnim bacanjima Vladimira Cvetkovića u poslednjim trenucima polufinala sa Sovjetima, zatim po medaljama naše junakinje iz senke Đurđice Bjedov, po do tad neviđenom letu Boba Bimona, po „crnim rukavicama” američkih sprintera koji su na pobedničkom postolju skrenuli pažnju javnosti da u SAD i dalje postoji rasizam...

Minhen 1972. doneo je još strašnije scene. Palestinska teroristička grupa „Crni septembar” je otela i ubila 11 izraelskih sportista. Stanković je tu vest čuo u svom stanu u Minhenu u koji se uselio 1. septembra 1969:

– To je bio stravičan udarac Olimpijskim igrama, pa sam bio vrlo iznenađen kada je odlučeno da se one ipak nastave.

Stanković će Minhen 1972. pamtiti i po čuvene „tri sekunde” u košarkaškom finalu SSSR – SAD 51:50 kada su Amerikanci prvo slavili, a onda, posle ponovljenog poslednjeg napada Sovjeta, tugovali. Svakako, izdvaja i istorijski uspeh američkog plivača Marka Spica koji je osvojio sedam zlatnih medalja, a koga je tek proteklih dana u Pekingu nadmašio Majkl Felps.

Montreal 1976. doneo je jedno od najvećih priznanja Stankoviću:

– Tu sam izabran za generalnog sekretara Fibe, nasledivši Vilijma Džonsa koji je bio moj duhovni otac. Junakinja Igara bila je rumunska gimnastičarka Nađa Komaneči, prva kojoj su sudije dale ocenu deset.

Mada je Igre u Montrealu bojkotovala većina afričkih zemalja, prvim velikim bojkotom smatra se onaj koji se odigrao 1980, po nalogu američkog predsednika Džimija Kartera:

– Sovjeti su dominirali među 8o zemalja. Samaran je došao na mesto predsednika Moka. U odsustvu Amerikanaca naši košarkaši su bili bez premca.

Sovjeti su se četiri godine kasnije revanširali istom merom Amerikancima, pa su i Igre u Los Anđelesu bile krnje. To je bilo odlučujuće da Jugoslavija ostvari svoj rekord u broju medalja: 18 (7, 4, 7).

– Los Anđeles je postao prvi organizator koji je zabeležio čist dobitak. Igre su bile građene oko sprintera Karla Luisa koji je osvojio četiri zlata u istim disciplinama kao i Džesi Ovens u Berlinu 1936. Ove Igre ću pamtiti i po jednoj od najlepših ceremonija otvaranja, mada sam, ruku na srce, retko prisustvovao svečanim otvaranjima.

U Seulu 1988. Stanković je na predlog Huana Antonija Samarana postao član Moka i to će biti sve do 2005. od kada je počasni član. Ove Igre su poslednje održane u „starom svetskom poretku”, jer je posle njih došlo do razbijanja SSSR i Jugoslavija, a do ujedinjenja Nemačke.

– U Seulu su američki košarkaši prvi put ostali bez finala i najzad su shvatili da s koledž igračima ne mogu više da dominiraju. Pošto je Fiba, na moj predlog, u aprilu 1989. ukinula podelu na profesionalce i amatere, stvorili su se uslovi da već u Barseloni 1992. imamo igrače iz NBA.

Stanković sa ovih Igara izdvaja i najvećeg tragičara, Kanađanina Bena Džonsona kome je oduzeto zlato na 100 m zbog dopinga.

Ono što su godinama pripremali komesar NBA Dejvid Štern i on, ostvarilo se u Barseloni 1992. Igračima iz NBA otvorena su vrata, a ekipa SAD, predvođena Majklom Džordanom, pobeđivala je protivnike prosečno sa 43,8 poena.

– Zbog moje ideje o ukidanju amaterizma kritikovan sam i pre Barselone, a tu su se kritike pojačale. A ja sam uporno ponavljao da najbolje možemo da dostignemo samo ako se budemo takmičili s njima...

U Barseloni 1992, zbog sankcija UN, našim ekipama nije bilo dozvoljeno da učestvuju, pa su nas predstavljali individualni sportisti, pod imenom IOP (nezavisni olimpijski učpesnici).

Što se tiče Atlante 1996, Stanković podseća da je Atina „polagala pravo na te Igre, jer je htela da obeleži stogodišnjicu modernih igara”, i da je bila vrlo razočarana što je izgubila.

– U Atlanti je sve bilo podređeno ekonomskim interesima, što je i razumljivo jer su organizatori bili privatna lica. Ovim Igrama je nedostajao olimpijski duh.

Iz Atalnte izdvaja igre košarkaša:

– U fantastičnom finalu, pred 35.000 gledalaca, izgubili smo od Amerikanaca. Ipak, bio je to vrlo lep rezultat. Aleksandra Ivošev je osvojila dve medalje, a odbojkaši svoje prvo odličje.

Posle Igara „bez duše” usledile su, po njemu, do tada najbolje igre svih vremena:

– Ako bih morao po kvalitetu da rangiram Igre na kojima sam bio, onda bi Peking bio prvi, pa Sidnej, a zatim slede Barselona i Atina.

Dolazak u Atinu 2004. bio je kao „povratak kući”, imajući u vidu da je Stanković takoreći neraskidivo vezan s njom još od 1953. U Atini ima i stan i već godinama tamo provodi leto.Na ovim Igrama su obe njegove unuke radile kao volonteri. Jedna od nezaboravnih slika s ovih Igara jeste i ona kada je predavao srebrna odličja našim vaterpolistima (to je prvi put da uručuje medalje van košarkaškle hale) kojima je posle ispuštene pobede u finalu s Mađarima video suze u očima.

Aleksandar Miletić