Одлазак Ђине Лолобриђиде

Једна од највећих звезда европског филма педесетих и шездесетих година 20. века и својевремено једна од најлепших жена света Ђина Лолобриђида (4. 7. 1927. – 16. 1. 2023.), преминула је у 96. години, како је објавила италијанска агенција Анса.

Играла је уз највеће звезде: Хемфрија Богарта, Френка Синатру, Ерола Флина, Рока Хадсона, Тонија Кертиса, Берта Ланкастера, Ентонија Квина, а међу њеним запаженијим филмовима су: „Хлеб, љубав и снови”, „Звонар Цркве Нотр Дам”, „Царска Венера”, „Трапез”, „Краљ, краљица и слуга”, „Лепа, али опасна”, и други.

Рођена је у Субијаку, месту педесетак километара удаљеном од Рима, као Луиђина Лолобриђида, друга од четири кћери Ђузепине и Ђованија Маркурија. Одмалена је показивала уметничке склоности, а после завршетка рата, уписала је Академију ликовних уметности у Риму.

У почетку је радила као модел, а затим је 1947. године на такмичењу за мис Италије освојила треће место, што је било довољно да буде запажена и да одмах добија филмске понуде. Било је то не само доба кад су италијански редитељи масовно узимали натуршчике већ и време када је италијанска филмска индустрија доживела највећи процват. Сви који су нешто значили у свету филма, скупили су се у Чинечити, филмском граду у околини Рима, у којем се снимало по стотинак филмова годишње. Иако је у Рим дошла у намери да студира ликовну уметност, Ђина је 1946. године прихватила малу улогу у филму „Црни орао” за хонорар од чак 1.000 лира дневно.

Година 1947. била је за њу успешна, јер се тада удала за Милка Шкофича, младог словеначког лекара, који је радио у Међународној организацији за избеглице, а добила је и улогу у филму „Лудости због опере”, режисера Марија Косте, у којој је наступао славни баритон Тито Гоби. Следеће године Марио Коста јој је понудио улогу у филму-опери „Пајаци” и када је затражила милион лира хонорара (у то доба незамисливо високу своту), Коста је пристао. Иако је филм млако примљен, новински ступци били су пуни текстова о Ђининој „непоновљивој лепоти”. После следећих филмова „Млада не може да чека”, „Алина” и „Срца без граница” почело је да се пише како је Ђина Лолобриђида, а не веспа, италијански ударни извозни производ, и није требало дуго чекати на позив из Холивуда.

После позива филмског могула Хауарда Хјуза, 1950. године стигла је и тамо. Хјуз је долазио до њеног апартмана после поноћи са целим оркестром, тражио да плешу до зоре, а након три месеца понудио јој је уговор на енглеском. Одбила је да потпише док не добије превод. Богатог ексцентрика то је увредило, па је Ђина следећег дана спаковала кофере и вратила се у Рим. Италијански режисери одмах су је засули понудама, па је у само неколико година, почетком педесетих, снимила десетак филмова, међу којима су јој неки обележили каријеру: „Град се брани”, „Фанфан ла Тулип” са славним Жераром Филипом, затим,  „Хлеб, љубав и снови”, „Римљанка” по роману Алберта Моравије... Научила је француски и енглески, што јој је помогло да постане једна од најтраженијих европских глумица, и убрзо је почела да осваја и награде. Прва, и Ђини најдража, била је „Victoire”, коју је добила у Француској 1953. године, као „најбоља страна глумица”.

Ђинина популарност у Европи била је огромна: изазивала је гужву где год би се појавила. Њен излазак из хотела на фестивалу у Кану 1953. године произвео је такав хаос да је морала да интервенише полиција. Сви су се дивили њеној лепоти, глуми и гласу. У филму „Најлепша жена на свету”, екранизацији живота Лине Кавалиери, глумице и певачице из доба бел епока, отпевала је арије из опере Тоска, а за ту улогу Лолобриђида је добила престижну Награду „Давид ди Донатело” и проглашена за најбољу глумицу 1956. године.

 Примали су је председници: аргентински Хуан Доминго Перон, кубански Фидел Кастро, југословенски Тито, краљица Елизабета Друга и други званичници. Године 1957. добила је сина Андреју, за кога је рестаурирана колевка из 18. века, што је коштало 20 милиона лира, а упркос великој популарности наставила је да се брине о сестрама и родитељима.

Када је седамдесетих година њена филмска каријера већ губила на замаху, окренула се фотографији и вајарству. Годину дана путовала је Италијом и снимила више од 20.000 фотографија, од којих је двестотинак одабрала за своју прву књигу „Моја Италија”. Затим је Имелда Маркос, супруга филипинског председника, наручила књигу њених уметничких фотографија о Филипинима. Ђина је на томе радила две године и 1976. објавила чак две књиге: „Филипини” и „Манила”. Како је Маркос убрзо свргнут, обећани хонорар од милион долара по књизи никад није добила. Успела је да направи ексклузивни документарац са Фиделом Кастром.

Окренула се затим и политици и подржавала је посебно италијански покрет Националне италијанско-америчке фондације (НИАФ), од које је 2008. године добила и награду за животно дело. Близу пет милиона долара, 2013. године донирала је за истраживања терапије матичним ћелијама, продавши своју колекцију накита.