Век албанологије у Београду

Крајем педесетих и почетком шездесетих година 20. века већина омладине са Косова студирала је на београдским, скопским, сарајевским, загребачким и новосадским вишим школама и факултетима. Удружење „Перпјекја” (на српском напор, борба), формирано 1957, окупљало је Албанце на школовању у Београду и омогућило им да се састају, друже и размењују идеје. Најактивнији учесници удружења били су управо студенти са Семинара за албански језик Филозофског факултета у Београду, а за то су били заслужни професор Војислав Данчетовић и други предавачи.

Ове податке сазнајемо из „Монографије поводом 101. годишњице учења албанског језика на Универзитету у Београду” коју је недавно објавио Филолошки факултет.

Доцент Мерима Кријези навела је у књизи да је од самог оснивања Београдског универзитета 1905. године постоји велико интересовање за проучавање албанског језика. Као почетак бављења албанологијом навела је 1920/1921. када је на Филозофском факултету у Београду уведен предмет Историја и граматика албанског језика у оквиру предмета Упоредна граматика индоевропских језика.

– Иако је реч само о једном предмету, а не о правој студијској групи или семинару, што ће се десити 1924, ова година обележава и почетак албанолошких студија на Београдском универзитету. Највећу заслугу за увођење овог предмета и ширење интересовања за проучавање албанског језика има индоевропеиста Хенрик Барић, који је 1920. изабран за доцента за историјску граматику индоевропских језика на Филозофском факултету у Београду и који започиње курс предавања албанског језика, предсловенских језика, санскрита и узајамних односа балканских језика. Покретањем часописа Архив за арбанаску старину, језик и етнологију, Барић је центар балканолошких студија, које су већ увелико биле добро утемељене у Сарајеву са Институтом за истраживање Балкана, померио у Београд – истакла је Мерима Кријези.

Додаје да сам рад Катедре има три фазе – прву, од 1905, па до 1945. коју је обележило оснивање Семинара, рад Барића и сарадника, лектора Џевада Корче, лектора волонтера, касније и професора Војислава Данчетовића, прекид рада катедре пред почетак Другог светског рата и њен наставак након 1945. године; другу – након рата, па до 2007. када на катедри ради велики број угледних лингвиста и балканолога, и то до 1974. професори Данчетовић, Антон Чета, Момчило Савић, Љатиф Муљаку, Љатиф Бериша, Ремзи Несими, академик Идриз Ајети, др Ђустина Шушка, Ремзије Ајети... И трећу фазу, након 2007, па до 2022. године, коју је поред рада запослених наставника на катедри, др Наиље Маља Имами и др Мериме Кријези, обележио велики рад великог броја гостујућих професора са Београдског универзитета. Многи од њих су научни истраживачи, песници, књижевници, преводиоци, ректори. Професор Димитри Бело је 2020. изабран за ректора Универзитета Фан С. Ноли у Корчи (Албанија), професор Ардиан Кичику био је ректор универзитета у Букурешту.

‒ До 1960. године дипломирало је више од 400 студената, од 1961. па до 1986. више од 56 студената, 1987. па до 2016. године 161 студент, од 2017. па до 2022. године њих 40. Од 2013. до 2017. докторирало је троје. Тешкоће су се односиле на број запослених, што је утицало на организацију наставе, а данас има четворо запослених, и два гостујућа предавача, навела је Мерима Кријези.

Анђела М. Марковић писала је о пиониру српске албанологије Војиславу Данчетовићу (1905–1974), Србину из Вучитрна који је дипломирао на романистици и српскохрватском језику и књижевности у Загребу. Данчетовић је у Тирани 1947. издао Српскохрватско-албански речник, написао је Књигу српскохрватског језика за ниже разреде гимназије и осмогодишњу школу 1953, Уџбеник за изучавање албанског језика 1954, Уџбеник за изучавање српскохрватског језика 1960, Граматику савременог албанског језика, Народне албанске песме Косова и Метохије 1952, Албанске народне пословице 1971, Историју албанске књижевности и Епску народну поезију Албанаца. Аутор је радова о истакнутим албанским писцима и песницима Миђенију, Чајупију, Ђерћекуу, Мекуљију, проучавао је улогу жене у крвној освети код Албанаца, и друго.

‒ „Ја сам Вук Караџић за Шиптаре на Косову!”, чувена је Данчетовићева реченица. Назив Шиптар је био званични назив за Албанце који су живели у Југославији шездесетих година 20. века, тако да у овој изјави нема негативан карактер. Прикупљао је песме, састављао речник и граматику и јасно је што је себе упоредио са реформатором српског језика, навела је Анђела Марковић.

Рамиз Кељменди, новинар, са великим дивљењем помињао је атмосферу која је владала на Катедри у Београду док је Данчетовић био њен шеф ‒ сваке недеље имали су књижевно вече, а захваљујући библиотеци коју је Данчетовић донео из Тиране (1.000 књига) добијали су „интелектуалну храну”. Професор је кратко радио и у школи у Тирани где је предавао српскохрватски.