Олимпијски мајстор за пице из Сурчина

После новогодишње и божићне гозбе јуче је на трпези господарила пица. Нашла се на тањирима гурмана, али и у залогајима у ходу. Повод је Међународни дан пице, који се слави 17. јануара од 2017. године. Тада је традиционална уметност напуљских пица-мајстора уписана на Унескову листу светске баштине. У календару овај датум посвећен је Светом Антонију д’ Абату, заштитнику пица-мајстора. Србија је чувена по сармама, печењу, питама и разним гурманлуцима, али и ми можемо да се дичимо како имамо олимпијског победника у прављењу пица – Драгана Петковића из Сурчина.

Окитио се бронзаном медаљом, али његове руке су „златне” јер прави најукусније пице у престоници. Тајног рецепта нема, важни су само љубав према овом послу и упорност, а то потврђује признањем да је кулинарство заволео у војсци, иако је завршио средњу електротехничку школу. Занат је почео да пече са другом, а наставио усавршавањем у Удружењу мајстора праве наполитанске пице у Напуљу. Пре одласка учио је италијански језик, у жељи да што боље савлада градиво. Ађутант му је била Украјинка Ирина Кукудак. Показао се као одличан ђак, па иако су Италијани, како признаје, шкрти у преношењу знања, јер сматрају да је пица њихово национално благо, препознали су његову даровитост и позвали га 2012. године на Олимпијаду. Био је једини представник са Балкана. Није му, каже, било лако, да се такмичи са најбољима, али био му је изазов да учи. То су запазили и челници комисије па су му, на његово велико изненађење, даровали и пећ за пицу. Транспорт поклона тешког готово две тоне био је права авантура. У двориште је пећ на дрва спуштена краном, а како није могла да се унесе у његову радионицу, зидови и кров куће „кројени” су око пећи. Педесетогодишњи Драган пун је елана, па се окушао и у осликавању пица. За тај уметнички подухват заинтересовао га је Наполитанац Доменико Крола.

– Питао сам га да ли може да направи мој портрет, али ме је одбио, и тако сам ја одлучио да сазнам шта је то цртање по тесту. Мој први пица-арт био је са ликом Новака Ђоковића – прича Петковић и додаје да је радио и портрет Тесле, Марадоне, лого Фудбалског савеза Србије, грб Србије... Увек то ради с намером да обрадује драге особе и томе приступа емотивно.

За једну арт-пицу потребан му је цео дан јер се то ради у фазама. Припрема је најважнија, а мора се водити рачуна о постојаности намирница, од којих је најосетљивији качкаваљ. Од алата главни је скалпел и то онај који користе зубни техничари. Пица-арт је његов хоби, а прављење „обичних” пица је његова свакодневица. У току радног времена може да их направи и педесетак.

Идеална пица, истиче мајстор-уметник, има највише пет састојака – парадајз пелат, качкаваљ, маслиново уље, босиљак... Према стандардима, права пица је „маргарита” у коју иде парадајз, моцарела и босиљак, и има боје италијанске заставе (црвена, бела, зелена). Настала је у част Маргарите Савојске, италијанске краљице којој је кувар Рафаеле Еспозито направио пицу у пицерији „Бранди” у Напуљу 1889. године.

– Важно је да је корица хрскава и тесто танко. Али за Сурчинце је то „мршава” понуда. Њихов апетит најбоље задовољи пица на сремачки начин, коју су назвали „богата”, у коју уз печурке, према њиховом захтеву ставим печеницу, врат, сланину, павлаку, јаја, кулен, љуте зачине, кечап и све што им на памет падне, само да издашно тесто „пуца” од надева – кроз смех прича Драган и тврди да у фрижидеру увек мора да има сланину.

Драгану подршку у послу пружају супруга Милена и синови Никола (22) и Михаило, који иде у Средњу угоститељску школу.