Да ли је британско „не” коначно

Реч је можда о највећој контроверзи у свету културе и непроцењиво вредном културном благу чији би повратак из земље у којој се налази два века у земљу порекла био права сензација. Да ли изјава Мишел Донелан, британске државне секретарке за културу, дата недавно медијима, да мермерне скулптуре са Партенона припадају Уједињеном Краљевству и да их не би требало вратити у Грчку ставља и дефинитивно тачку на случај који се интензивно решава, с прекидима и наставцима, претходних четрдесет година и у којем улог не може бити већи за обе стране? То је питање на које у овом тренутку вероватно нико не може да да прецизан и дефинитиван одговор, мада би многи желели да га чују.

Да су тајни, озбиљни преговори о томе вођени месецима уназад, можда чак и целу годину, открили су грчки и острвски медији децембра прошле године, што довољно говори о важности али и деликатности теме. Према претпоставкама из штампе, постојала је могућност да током првих неколико месеци 2023. дође до слања пут Атине „Елгинових мермера”, како се ове скулптуре колоквијално зову по презимену Томаса Бруса, лорда Елгина, човека који их је из Грчке, почетком 19. века, у време свог амбасадоровања у Отоманском царству и однео, а што Грчка, упркос дозволи коју је за то имао од турских окупаторских власти до данас сматра кривичним делом јер тај агреман не држи за валидан. И, онда је све, бар за сада, стопирано изјавом која се наводи на почетку овог текста.

Пре него што је Донеланова истакла за Би-Би-Си да би одлазак „Партенонских драгуља”, који се чувају и излажу од 1832. у Британком музеју у посебним галеријским одајама, отворио пандорину кутију, довео у питање велики део артефаката из британских музеја, а да су медији погрешно интерпретирали Џорџа Озборна, директора поменутог музеја, и да његова намера свакако није била њихов трајни повратак, грчки лист „Та Неа” изашао је у јавност почетком децембра и наговестио да су разговори између Озборна и званичника грчке владе у поодмаклој фази. Додато је да би дуго очекивани делови фриза са добро познатог храма на Акропољу ускоро могли да се нађу изложени у Музеју Акропоља, отвореном 2009, уз подсетник да се нешто раније разговарало о десетогодишњој позајмици и да би они могли да се ротирају у замену за предмете из тог периода који никада нису били виђени ван Грчке до сада. Сличну причу објавио је и „Артњузпејпер”, прецизирајући да су се Озборн и Киријакос Мицотакис, грчки премијер, и лично састали почетком децембра и да је „судбина 2.500 година старих скулптура била једина тема”. Штавише, наведено је и то да је током њиховог заједничког обраћања на Лондонској школи економије, грчки премијер тада рекао да је „трајни повратак мермерних скулптура могућ” и да је изводљиво постићи договор на обострану добит.  

Како је пренео Ројтерс, и Унеско је својевремено позвао Грчку и Велику Британију да постигну договор у овом спору, а да је ово вруће политичко питање за обе стране може се закључити и из спекулација новинара у Великој Британији да актуелна влада Ришија Сунака заправо само следи став претходних конзервативних влада Бориса Џонсона и Лиз Трас, који су наглашавали да скулптуре са Партенона припадају британском народу, али и из коментара које је након обраћања Донеланове дао Мицотакис. Како преноси Би-Би-Си, он је изјавио да договор о повратку скулптура неће бити постигнут ускоро, да би потом додао да верује да је могуће остварити овај циљ након избора, уколико му грчки народ поново повери мандат, а зна се да су парламентарни избори у овој земљи заказани за јул ове године.

Треба истаћи да је према постојећој правној регулативи из 1963. године (Закон о музејима који је потврдио регулативу из 1902), на шта подсећају британски медији, Британски музеј спречен да трајно врати ова мермерна ремек-дела тамо где су и настала и да би се то десило морало би да дође до промене овог закона, а што је Донеланова наговестила да нема намеру да иницира. Истовремено, из грчког министарства културе поручили су да њихова земља стоји на становишту „да не признаје јурисдикцију Британског музеја као и да оспорава њихово власништво над скулптурама”. Званичне реакције из овог музеја биле су умерене, а његов портпарол изјавио је почетком овог месеца, како преноси „Гардијан”, да „ће музеј радити по закону и да активно са Грчком сарађује на новом ’Партнерству у вези Партенона’, да разговори трају и да су конструктивни”.

Као и много пута до сада и овај пут у медијима се покренула ватрена дискусија и о томе да ли и ко и какве услове има да би ове скулптуре адекватно чувао или о њима конзерваторски бринуо. Грчка страна наводила је да Британски музеј нема довољно добре услове и да су бољи они у њиховом Музеју Акропоља, као и да је нужно истаћи да ће простор који им је намењен у лондонском музеју ионако ускоро почети да се реновира, док је британска страна тврдила да су оне чином првобитног одношења у Велику Британију сачуване од пропадања, јер о њима тада у Атини нису бринули на прави начин, и да чињеница да су се о њима на Острву достојно старали вековима мора бити узета у обзир.

Занимљиво је да је од када је 1983. Грчка први пут формално затражила повратак скулптура па до сада било и неколико озбиљних инцидената који су пратили ову епопеју. Посебно актуелна била је 2016, о чему је „Политика” тада писала. Наиме, 7. јуна 1816, Британски парламент одлучио да за 35.000 фунти откупи колекцију од Елгина па је двестота годишњица од тог догађаја била повод за трзавице, а Аристидес Балта, тадашњи министар културе Грчке, претио је и судом. Памти се и ситуација из децембра 2014, када је Британски музеј обезглављену статуу посвећену Илисосу, грчком божанству река, позајмио музеју Ермитаж у Санкт Петербургу. То је био први случај да нека из такозване Елгинове збирке статуа напусти Велику Британију, а цела процедура обављена је инкогнито, како је писао „Њујорк тајмс”. Због тога су се вербално тада били сукобили, с једне стране, Антонис Самарас, грчки премијер, и с друге Ричард Ламберт, председавајући одбора Британског музеја, Нил Мекгрегор, директор те куће, и Михаил Пјотровски, директор Ермитажа.

И, мада је историјат ове саге познат и овде делом испричан, они који желе да се боље упознају са детаљима који су више него интригантни могу да погледају одличан документарац, урађен у најбољој традицији продукције Би-Би-Сија, чији је наратор Ендру Грејем Диксон, један од водећих и добро познатих ликовних критичара и колега новинар, новелиста и писац. Насловљен са „Елгинови мермери”, овај драмско-документарни филм од око сат и по први пут пуштен је у етар 2004. и води гледаоце на пут који су прешле и ове легендарне скулптуре, бавећи се сликовито околностима које су пратиле и њихов настанак и доба у којем су однете у Велику Британију. Уз то, детаљно се преиспитује и аргументације за њихово враћање у Атину или против тога, у маниру који је објективан, уз обиље реконструкција и цитирања бројних извора података, како је то и једино могуће по правилима новинарске професије.