Da li je britansko „ne” konačno

Reč je možda o najvećoj kontroverzi u svetu kulture i neprocenjivo vrednom kulturnom blagu čiji bi povratak iz zemlje u kojoj se nalazi dva veka u zemlju porekla bio prava senzacija. Da li izjava Mišel Donelan, britanske državne sekretarke za kulturu, data nedavno medijima, da mermerne skulpture sa Partenona pripadaju Ujedinjenom Kraljevstvu i da ih ne bi trebalo vratiti u Grčku stavlja i definitivno tačku na slučaj koji se intenzivno rešava, s prekidima i nastavcima, prethodnih četrdeset godina i u kojem ulog ne može biti veći za obe strane? To je pitanje na koje u ovom trenutku verovatno niko ne može da da precizan i definitivan odgovor, mada bi mnogi želeli da ga čuju.

Da su tajni, ozbiljni pregovori o tome vođeni mesecima unazad, možda čak i celu godinu, otkrili su grčki i ostrvski mediji decembra prošle godine, što dovoljno govori o važnosti ali i delikatnosti teme. Prema pretpostavkama iz štampe, postojala je mogućnost da tokom prvih nekoliko meseci 2023. dođe do slanja put Atine „Elginovih mermera”, kako se ove skulpture kolokvijalno zovu po prezimenu Tomasa Brusa, lorda Elgina, čoveka koji ih je iz Grčke, početkom 19. veka, u vreme svog ambasadorovanja u Otomanskom carstvu i odneo, a što Grčka, uprkos dozvoli koju je za to imao od turskih okupatorskih vlasti do danas smatra krivičnim delom jer taj agreman ne drži za validan. I, onda je sve, bar za sada, stopirano izjavom koja se navodi na početku ovog teksta.

Pre nego što je Donelanova istakla za Bi-Bi-Si da bi odlazak „Partenonskih dragulja”, koji se čuvaju i izlažu od 1832. u Britankom muzeju u posebnim galerijskim odajama, otvorio pandorinu kutiju, doveo u pitanje veliki deo artefakata iz britanskih muzeja, a da su mediji pogrešno interpretirali Džordža Ozborna, direktora pomenutog muzeja, i da njegova namera svakako nije bila njihov trajni povratak, grčki list „Ta Nea” izašao je u javnost početkom decembra i nagovestio da su razgovori između Ozborna i zvaničnika grčke vlade u poodmakloj fazi. Dodato je da bi dugo očekivani delovi friza sa dobro poznatog hrama na Akropolju uskoro mogli da se nađu izloženi u Muzeju Akropolja, otvorenom 2009, uz podsetnik da se nešto ranije razgovaralo o desetogodišnjoj pozajmici i da bi oni mogli da se rotiraju u zamenu za predmete iz tog perioda koji nikada nisu bili viđeni van Grčke do sada. Sličnu priču objavio je i „Artnjuzpejper”, precizirajući da su se Ozborn i Kirijakos Micotakis, grčki premijer, i lično sastali početkom decembra i da je „sudbina 2.500 godina starih skulptura bila jedina tema”. Štaviše, navedeno je i to da je tokom njihovog zajedničkog obraćanja na Londonskoj školi ekonomije, grčki premijer tada rekao da je „trajni povratak mermernih skulptura moguć” i da je izvodljivo postići dogovor na obostranu dobit.  

Kako je preneo Rojters, i Unesko je svojevremeno pozvao Grčku i Veliku Britaniju da postignu dogovor u ovom sporu, a da je ovo vruće političko pitanje za obe strane može se zaključiti i iz spekulacija novinara u Velikoj Britaniji da aktuelna vlada Rišija Sunaka zapravo samo sledi stav prethodnih konzervativnih vlada Borisa Džonsona i Liz Tras, koji su naglašavali da skulpture sa Partenona pripadaju britanskom narodu, ali i iz komentara koje je nakon obraćanja Donelanove dao Micotakis. Kako prenosi Bi-Bi-Si, on je izjavio da dogovor o povratku skulptura neće biti postignut uskoro, da bi potom dodao da veruje da je moguće ostvariti ovaj cilj nakon izbora, ukoliko mu grčki narod ponovo poveri mandat, a zna se da su parlamentarni izbori u ovoj zemlji zakazani za jul ove godine.

Treba istaći da je prema postojećoj pravnoj regulativi iz 1963. godine (Zakon o muzejima koji je potvrdio regulativu iz 1902), na šta podsećaju britanski mediji, Britanski muzej sprečen da trajno vrati ova mermerna remek-dela tamo gde su i nastala i da bi se to desilo moralo bi da dođe do promene ovog zakona, a što je Donelanova nagovestila da nema nameru da inicira. Istovremeno, iz grčkog ministarstva kulture poručili su da njihova zemlja stoji na stanovištu „da ne priznaje jurisdikciju Britanskog muzeja kao i da osporava njihovo vlasništvo nad skulpturama”. Zvanične reakcije iz ovog muzeja bile su umerene, a njegov portparol izjavio je početkom ovog meseca, kako prenosi „Gardijan”, da „će muzej raditi po zakonu i da aktivno sa Grčkom sarađuje na novom ’Partnerstvu u vezi Partenona’, da razgovori traju i da su konstruktivni”.

Kao i mnogo puta do sada i ovaj put u medijima se pokrenula vatrena diskusija i o tome da li i ko i kakve uslove ima da bi ove skulpture adekvatno čuvao ili o njima konzervatorski brinuo. Grčka strana navodila je da Britanski muzej nema dovoljno dobre uslove i da su bolji oni u njihovom Muzeju Akropolja, kao i da je nužno istaći da će prostor koji im je namenjen u londonskom muzeju ionako uskoro početi da se renovira, dok je britanska strana tvrdila da su one činom prvobitnog odnošenja u Veliku Britaniju sačuvane od propadanja, jer o njima tada u Atini nisu brinuli na pravi način, i da činjenica da su se o njima na Ostrvu dostojno starali vekovima mora biti uzeta u obzir.

Zanimljivo je da je od kada je 1983. Grčka prvi put formalno zatražila povratak skulptura pa do sada bilo i nekoliko ozbiljnih incidenata koji su pratili ovu epopeju. Posebno aktuelna bila je 2016, o čemu je „Politika” tada pisala. Naime, 7. juna 1816, Britanski parlament odlučio da za 35.000 funti otkupi kolekciju od Elgina pa je dvestota godišnjica od tog događaja bila povod za trzavice, a Aristides Balta, tadašnji ministar kulture Grčke, pretio je i sudom. Pamti se i situacija iz decembra 2014, kada je Britanski muzej obezglavljenu statuu posvećenu Ilisosu, grčkom božanstvu reka, pozajmio muzeju Ermitaž u Sankt Peterburgu. To je bio prvi slučaj da neka iz takozvane Elginove zbirke statua napusti Veliku Britaniju, a cela procedura obavljena je inkognito, kako je pisao „Njujork tajms”. Zbog toga su se verbalno tada bili sukobili, s jedne strane, Antonis Samaras, grčki premijer, i s druge Ričard Lambert, predsedavajući odbora Britanskog muzeja, Nil Mekgregor, direktor te kuće, i Mihail Pjotrovski, direktor Ermitaža.

I, mada je istorijat ove sage poznat i ovde delom ispričan, oni koji žele da se bolje upoznaju sa detaljima koji su više nego intrigantni mogu da pogledaju odličan dokumentarac, urađen u najboljoj tradiciji produkcije Bi-Bi-Sija, čiji je narator Endru Grejem Dikson, jedan od vodećih i dobro poznatih likovnih kritičara i kolega novinar, novelista i pisac. Naslovljen sa „Elginovi mermeri”, ovaj dramsko-dokumentarni film od oko sat i po prvi put pušten je u etar 2004. i vodi gledaoce na put koji su prešle i ove legendarne skulpture, baveći se slikovito okolnostima koje su pratile i njihov nastanak i doba u kojem su odnete u Veliku Britaniju. Uz to, detaljno se preispituje i argumentacije za njihovo vraćanje u Atinu ili protiv toga, u maniru koji je objektivan, uz obilje rekonstrukcija i citiranja brojnih izvora podataka, kako je to i jedino moguće po pravilima novinarske profesije.