Новозеландски драгуљи

ПИСМО ИЗ АУСТРАЛИЈЕ
Данидин – Октагон је срце градића који важи за најбоље очуван споменик архитектуре из доба краљице Викторије и њеног наследника, Едварда VII, на јужној хемисфери. Име градића је Данидин (Dunedin), а основали су га двадесетих година 19. века Шкотланђани, сви до једног припадници презбитеријанске цркве вођени месијанском жудњом за ширењем сопствене вере.

Међу првим досељеницима тако се обрео и нећак Роберта Барнса, песника чије баладе и дан-данас зна напамет сваки Шкотланђанин који држи до свог порекла. Његов потомак је, у време приспећа у колонију, био млад свештеник пун елана, а витки обриси „прве цркве”, како се званично назива готско здање чију изградњу је надзирао током више деценија, зраче неком надземаљском светлошћу. Утисак ствара беличасти камен фасаде окружене широким травњаком, као и шиљати врхови звоника који усмеравају поглед навише, пут неба којем човек од памтивека стреми.

Споменик великом шкотском песнику на тргу Октагон и „прва црква” у његовој залеђини су остали централна обележја Данидина. Скупштина града и Народна галерија подигнута уз северни обод трга, наспрам ланца кафића и ресторана, додатне су знаменитости којима се поноси 123.000 становника овог градића.

Људи који цео живот проведу у родном месту по правилу су дубоко везани за њега. Али број младих, креативних и предузимљивих људи који у Данидину налазе све што им треба говори да се овде ради о нечем другом, а не само о емоцијама. То „нешто” је богатство садржаја које су наследили и које сами стварају. Отаго универзитет има око 23.000 студената (од тога 6000 страних), домаћи сајам моде привлачи пажњу међународне јавности, а чоколада Cadbury која се прави у локалној фабрици доминира не само на новозеландском, већ и на аустралијском тржишту. Данидин има четири професионална позоришта, док је Народна галерија само током јула нудила пет поставки, једну значајнију од друге. Пројектован такође у облику октагона, централни хол галерије и изложбени простори који се од њега рачвају као напољу улице, воде посетиоца до јапанских графика, до креација текстилних дизајнера у којима се огледа спој европске и маорске традиције, до сталне поставке са платнима Томаса Геинзбороа, Сер Џошуе Рејнолдса, и Монеа, Дерена, Тарнера и Тисоа, приморавајући га да се сваки пут врати на место полазишта.

Дуж једног од тих кракова изложени су акварели Франсис Хоџис, пионира новозеландског импресионизма, која је већи део живота провела у Паризу. Свет на њима је доживљен из женског угла, угла мајке, везиље, девојака спојених осећањем другарства спрам којег су брда у залеђини изгубила сву грандиозност. Симболична композиција и истанчаност детаља тако необични у техници акварела имају магнетску моћ и урезују се у сећање. Палета на овим сликама је увек ведра, за разлику од пејзажа ухваћених хладним, мада не и суморним тоновима. Хоџисову су највише привлачиле луке и реке. Сликала их је путујући од града до града, упркос новчаним недаћама, и онда се враћала на Монмартр, међу сликаре који су препознавали особеност њеног талента. Једини у то време.

(/slika2)Највећег новозеландског модернисту, Колина МекКана (Colin McCahon, 1919–1987), мучиле су сличне недаће. Његово платно „Победа над смрћу 2” (1970) стручњаци по значају данас пореде са сликом Џексона Полока „Плави стубови” (1952). Али, када је пре тридесет година новозеландски председник владе Роберт Малдун поклонио ову МекКанову слику аустралијском народу, поједини новинари су његов гест протумачили као шалу. Срећом, директор Аустралијске националне галерије у Канбери је већ био видео уметникове радове тако да је оберучке прихватио поклон. Изложбу која ће бити отворена до 19. октобра донела је у Данидин управо ова аустралијска институција, која у својој колекцији данас има и МекКанова уља и његове графике.

У данашње време текст на ликовном платну не представља више никакву новину, али средином 1940-их МекКаново особено преиспитивање везе између човека и религије деловало је заиста као негација суштине уметности. Зашто баш реч, без фигурације, објашњава се сликаревим искуством из детињства. Док су неки наставници то што је био и остао левак тумачили као дечаково одбијање да се прилагоди конвенцији, други су већу пажњу придавали његовом таленту за поезију. Ову страст МекКан је касније делио са песницима, вршњацима, а честе посете ексцентричног ујака Френка, који је са собом увек носио таблице са религиозним текстовима и хришћанским симболима, као и помоћна средства за медитацију, учиниле су остало. У периоду између 1946. и 1952. сликарева пажња тако скреће са пејзажа на теме из Новог завета, али још увек представљене у духу ликовне традиције, као што то „Распеће: јабукова грана” (1950) јасно показује. Човек у левом углу лика прикованог уз распеће је сам Колин МекКан, а жена и дете под јабуком су његова супруга Ана Хамблет и њен син Вилијам. Често раздвојени, због немаштине, они и на слици обитавају у два различита света подвојена овалним „рамом”. Тек у серији радова из 1969. године под називом „Религија у пракси” и црно-белим „Наставним средствима”, насликаним годину дана касније, пикторалност коначно нестаје, а слика о напорима овог уметника да очува веру, упркос искушењима, остаје искључиво речју прибележена на платну.