Лажни сведоци у Хашком трибуналу

Хашка пресуда "вуковарској тројци" (Миле Мркшић, Веселин Шљиванчанин и Мирослав Радић) у нечему се разликује од свих других пресуда овог суда, који под окриљем УН постоји од 1994, и који би до краја 2010. требало да затвори врата. Ни у једном случају судско веће ("вуковарским" је председавао Аустралијанац Кевин Паркер) није тако отворено дало одушка свом незадовољству што је било принуђено да месецима слуша исказе којим се није могла поклонити веродостојност.
У уводном делу пресуде ово веће је констатовало да је "уверено" да један број сведочења није био "до краја истинит". Први су као пример споменути официри бивше ЈНА који су се у исказима, према мишљењу судија, трудили да умање или погрешно представе своју, или улогу оптужених у догађајима који су довели до масакра хрватских заробљеника и рањеника на Овчари 20. новембра 1991. (Један број тих официра био је, сматрају хашке судије, мотивисан оданошћу према својим бившим командантима.) Кад је о сведоцима оптужбе реч, судије су констатовале да је један број хрватских сведока ("можда и несвесно", пише у пресуди) упорно тврдио да су се у вуковарској болници, у тренутку када је град заузет, затекли само болесници, особље и чланови њихових породица. Судије, међутим, кажу да је доказано да ово није тачно, а присуство хрватских војника у болници био је разлог што злочин на Овчари на крају није оквалификован као злочин против човечности, већ као ратни злочин. Судије сматрају да су неки хрватски војници давали лажне исказе да би, пре свега, заштитили себе.

Измишљена сведочења

Најнеобичнији је, ипак, закључак судија да су нека сведочења била "намерно лажна и измишљена". Судије објашњавају да су због тога, у одбацивању или прихватању нечијег сведочења, пре свега морали да се руководе својим утиском о "личном кредибилитету сведока". Последица такве одлуке је одбацивање многих тачака оптужнице против све тројице српских официра који су учествовали у опсади Вуковара (одбачен је "заједнички злочиначки подухват" за сву тројицу, а Мирослав Радић ослобођен је сваке кривице).

То, међутим, још не даје одговор на питање зашто судије, с обзиром на процену о "намерним лажима", нису искористиле и прилику да, први пута у историји Хашког трибунала, неко одговара за "давање лажног исказа након давања свечане изјаве". Пажљиво читање пресуде од око три стотине страна упућује на неколико потенцијалних кандидата за кривично гоњење за дело за које је максимална новчана казна од 100.000 евра, или казна затвора до седам година, или обоје. Коначно, лепо је што је Хашки суд доказао да и Срби могу бити ослобођени пред овим судом, ако су невини, али то још није и одговор на питање: како се могло десити да неко попут Мирослава Радића уопште буде оптужен у Хагу?

Део одговора је можда у томе што су у хрватском документарном филму "Сто дана Вуковара" Мирославу Радићу приписане речи једног другог официра ЈНА, а није сасвим искључено ни да је Радић на себе привукао пажњу тако што је дао интервју магазину "Интервју" крајем новембра 1991. године. Рекао је тада новинару да му се "рат огадио" и да ко је преживео рат у Вуковару, не може одатле "изаћи чисте савести и свести". Можда се због те искрености учинио погодна мета онима који су га лажно денунцирали Хагу? У сваком случају, судије су се у пресуди о Радићу изразиле изузетно повољно (образован, храбар, спретан, дисциплинован, школован официр), али то овом човеку не може надокнадити паклене године откако је Хашко тужилаштво против њега 1995 подигло оптужницу за ратне злочине. У затвору је био од 17. маја 2003. до пре пар седмица, а у међувремену му није дозвољено ни да оде оцу на парастос. А да његов адвокат Боривоје Боровић није тако "раскринкавао" лажне сведоке, можда му код тридесет заштићених сведока ни невиност не би помогла.

Није ово једини процес у Хагу током ког сведоци нису говорили истину. Милошевићев тужилац Џефри Најс у више наврата пред судским већем признао је да није задовољан истинољубивошћу људи које је сам позвао на клупу за сведоке. Није ту реч само о албанским сељацима, који су се редом заклињали да ни чули ни видели нису било какве припаднике ОВК пре почетка бомбардовања, као и да никад нису чули да је у сукобима током 1998. на Косову страдао неки српски полицајац или војник. Сви смо запамтили жену-сведока која је тврдила да је лично видела ознаке Војске Југославије на крилима авиона НАТО-а који је са висине од 15.000 метара бомбардовао албанску избегличку колону (била је реч о једном од оних бомбардовања цивила 1999. која је НАТО и сам после пар дана признао). Не може се, међутим, рећи да та бесмислица сама по себи негира веродостојност других делова њеног исказа. Она је спадала међу сведоке помоћу којих је доказивана "база злочина", и тужиоцима је била потребна да говори о страдању свог села и своје породице.

Сведоци починили злочинe

У Радићевом случају, међутим, било је посреди нешто друго. Против њега је сведочила читава галерија неких ликова, и српских и хрватских, који су признавали, или крили, да су починили ратне злочине али им је пружена прилика да избегну затвор тако што ће теретити некога важнијег од себе у ланцу командовања, или што ће "хрватској ствари" помоћи на тај начин што ће оптужити официре ЈНА уместо стварних криваца из Територијалне одбране. Они који су помније пратили суђење Милошевићу можда ће се сетити да је 141. сведок оптужбе против бившег председника био заштићени сведок К-2, бивши припадник "Црвених беретки"чији је лик на екранима био скремблован. "Јесте ли били умешани у Арканово убиство", било је прво питање које му је Милошевић поставио. "Јесам", одговорио је К2, потврдивши да је то разлог што крије свој идентитет и што више не сме у Србију. Западни медији су наредног дана извештаје о овом сведоку насловили са "Против Милошевића сведочио убица". У Београду се зачуло питање зашто Србија не тражи изручење убице, и шта му је тачно Трибунал обећао, не би ли теретио Милошевића, али после су ти гласови замрли, а из Хага се нису јавно оглашавали.

Ни код нас више није реткост давање имунитета убицама и мафијашима у замену за сведочење. Ипак, сада је и код нас, као и у Америци, на снази да сведок који под заклетвом слаже судије не може да рачуна на испуњење нагодбе о амнестији коју је склопио са тужилаштвом. На суђењима за организовани злочин у Србији већ је искрснуо проблем изјава заштићених сведока које утерују у лаж друге "сведоке" који су такође добили заштиту и имунитет. Полиција је обећала истрагу о њиховим противречним исказима, али онда од тога није било ништа. Информације из Хага о неистинитим исказима заштићених сведока стављају на испит и домаће правосуђе. Човек за ког је Хаг установио да није говорио истину раније је сведочио и на нашим судовима. Нове хашке чињенице отварају мноштво етичких и правних дилема на које нико као да још није ни почео да тражи одговоре. Хашки суд ће се за коју годину затворити. Да ли је, правно или етички, свеједно, у реду да се и све тајне тог Трибунала закључају у исто време?