Завада међу браћом

ПОДГОРИЦА – Црна Гора није одабрала помирење народа у протеклих 30 година, већ сталну заваду међу браћом. Када је могла да ублажи неспоразуме, онда се амплитуда нетрпељивости од стране властодржаца подизала оптужбама да су за све недаће криви званични Београд и Москва, како би се срушио њен суверенитет и европски пут. Била је то формула по којој је режим Мила Ђукановића уз помоћ партијског сателита, лидера Социјалдемократске партије Рашка Коњевића и мањинских партија владао све до пре две године када су му бирачи окренули леђа и постао парламентарна опозиција.

Но, са тим и није стављена тачка. Уз помоћ појединих ментора и савезника са Запада и САД, Ђукановић је започео одлучну битку у одбрани приватне државе, својих позиција, богатства породице и кумова. Срби за 30 година нису могли бити ни портири у разним судовима, тужилаштву, просвети, култури, полицији, осим ако су јавно исказали лојалност владајућим партијама, најпре Демократској партији социјалиста и СДП-у, Бошњачкој странци или некој од албанских странака. То никоме није сметало из демократског Запада, амбасаде Квинте су се правиле да то нису чуле, јер стратегија подаништва владавине Ђукановић–Кривокапић била је формула опстанка на власти.

Да би раскрстили са српским белезима у култури и образовању, уследила је, поред јавних прогона, стратегија кривотворења историје Црне Горе, чије темеље је поставио у свет културе, економије, литературе чојства и јунаштва и уздигао српски народ, а њене темеље су рушили управо сада главни савезници Мила Ђукановића и прогона потомака Његошевих.

Радикализација и фашизација Црне Горе није само веза с претходним ратним збивањима у црногорском окружењу већ клица која је проклијала за време комунистичке власти коју је народ отерао 1990. године прошлог века.

Неки аналитичари верују да су „Балкан и Црна Гора имали свакојаких политичких појава и покрета, али ништа слично нацизму или фашизму нисмо никад имали, ако се изузме марионетска творевина НДХ, која је трајала онолико колико је трајала Хитлерова окупација Балкана”.

Можда се ништа не може поредити с дешавањима у Европи 1939. до завршетка Другог светског рата, али су све оправданији страхови да пораст друштвене агресије, „изазване новим радикализмима у Црној Гори, који ову државу, унутар ње саме, чине трусним подручјем живота за сопствене грађане”.

Највећи број реал-аналитичара оцењује да је Црна Гора пример владања тоталитаризма и партијског једноумља. Њима су подређена бројна законска решења која су пољуљала уверење да је земља националне, верске и сваке друге толеранције. Најпре је укинут српски језик и уџбеници очишћени од свих писаца који су Срби или су били сумњиви да су српског порекла па се тако и Његошу три деценије претило да ће бити по све избачен из читанки. У пројекту протеривања власт је укинула ћирилично писмо, а као завршни ударац свему што је српско био је пројекат формирања партијске цркве, одузимање имовине Српске православне цркве у Црној Гори Митрополије црногорско-приморске, протеривање њених свештеника све до тренутка када је почивши митрополит Амфилохије (Радовић) стао испред свог верујућег народа и величанственим литијама одбранио вернике и њихову свету Српску православну цркву, а као рефлекс литија била је смена, односно победа опозиције над партијом Ђукановића и његових коалиционих сателита.

Била је то прва смена власти на изборима и пропаст пројекта властодржаца „видљивим националистичким популизмом, усмереним на модел држања нације у непрестаној будности према разним ’непријатељима државе’”. А нису скривали, напротив, и свим међународним адресама тандем Ђукановић–Кривокапић су истицали да су непријатељ добра Црне Горе Срби у Црној Гори и власт у Београду и Москви.

На сталном заклињању сувереној, слободној и вишенационалној држави, на верност Милу, јачао је неподношљиви монтенегријско-дукљански-комитски национализам. Такво понашање свих националиста под заставом новотворених комита сада се међу дипломатама у Подгорици прихвата одговор на неприхватљиву „српску причу”, јер су Срби у Црној Гори непослушни момци, неће да мрзе своју браћу, хоће да с њима сарађују, иду на њихове свечаности, а и Русија им је близу срца. Такав однос за Квинту је „недемократски и противан европској демократији”, у чему су можда у праву, јер ко има право да мисли и да изражава слободно и јавно своје ставове ако то није у складу с трећеразредним службеницима у некој од европских амбасада?! Чак су бацали „дрвље и камење” на двојицу црногорских министара који су се „усудили” да буду непослушни и уместо квинташа послушају своје срце и буду на свечаности у Бањалуци. Ништа боље нису прошли ни председници који су „смогли снаге” и пошли код своје браће у Скупштину Србије, чију смену сада тражи „јуришни батаљон комита”.

Но, нису само политичке партије најгласније у нападима на Србе и њихово битисање у Црној Гори већ се на „случају министара” немушто „упецао” и реиса Исламске заједнице у Црној Гори Рифат еф. Фејзић. Не само да се умешао у надлежностима државне политике као верски поглавар већ се усудио да тумачи Устав и Републике БиХ: „Жалим што министри Црне Горе учествују на скупу поводом Дана Републике Српске. Иначе, 9. јануар, ’Дан РС’, Уставни суд БиХ прогласио је неуставним. Искрено жалим што министри Владе Црне Горе учествују на скупу поводом ’Дана Републике Српске’ у Бањалуци, на позив Милорада Додика, који је, између осталих, наградио орденом председника Руске Федерације Владимира Путина.”

Најновију, незапамћену националистичку хистерију Монтенегрина, Дукљана и покрета комита због званичника црногорске владе на свечаности у Бањалуци уследили су још жешћи напади и позиви на линч етно-певачице Данице Црногорчевић, чије песме пева на стотине хиљада православаца диљем Балкана.

Напади на Црногорчевићеву почели су након што је испред Храма Христовог Васкрсења, за Бадње вече у Подгорици, са хиљадама грађана певала песму „Ој јуначка свијетла горо”, због чега је Дукљани, односно Монтенегрини, осуђују за „плагијаторство химне Црне Горе”.

Оно што још није запамћено у новијој историји Црне Горе управо су напади и претње градоначелнику Никшића, Марку Ковачевићу, коме прете да ће „ископати очи”, а да ништа боље неће проћи ни његова породица само зато што је на прослави Српске нове године заједно с Миомиром Миљанићем и стотинама грађана певао познату народну песму „Смрт попа Јововића”.

Све то са стране, али само наизглед, као да посматрају остали мањински народи који перфидним и умивеним политичким мажењем подржавају Црногорце да жешће заваде „два ока у глави” и да Срби искрваре од сопствене ране, братске руке у Црној Гори.

Нова власт није много забринута порастом и агресивношћу национализма и шовинизма, осим да што више заузме места „по дубини” као да измирење једнородне, православне браће није најпреча, људска и божја обавеза. Очекује се да и једни и други схвате као нисмо непријатељи ако смо неистомишљеници. Ваљда није за то касно.