Каква је Ердоганова судбина на изборима

Мимо очекивања, председник Реџеп Тајип Ердоган је најавио одржавање избора за 14. мај, 35 дана пре рока. То је изненадило многе, чак и његове следбенике, јер је све до сада упорно одбијао да разговара о захтеву опозиције да се раније изађе на биралишта.

И овај потез потврђује да се Ердоган нашао на великом испиту и да се бори за сваки глас. Грађани ће изаћи на биралишта истог датума када су 1950. одржани први вишестраначки избори, на којима је победио радикални исламиста Аднан Мендерес. Десет година касније, после војног удара, он је завршио на вешалима. У међувремену, председник Ердоган га је рехабилитовао. Повлачењем оваквог потеза турски председник очигледно рачуна да ће привући конзервативне гласаче који још пате за „славном” прошлошћу. Он то и не крије.

„Наши грађани ће дати свој одговор опозицији исто као што су то урадили и пре 73 године. Они ће рећи ’доста’ онима који су подржали тај пуч (против Мендереса)”, објашњава свој изненадни потез Ердоган, коме се, према многим анкетама, „дрма фотеља”.

Председник се већ кандидовао за шефа државе као представник владајуће коалиције (Партије правде и развоја и Партије националистичког покрета), док опозиција још вага ко ће бити њен избор. Али успех је и то што су се лидери шест опозиционих странака више пута нашли за истим столом, што је раније било незамисливо. Они су се договорили да, уколико освоје власт, промене Устав и поново врате парламентарни систем владавине, који је Ердоган укинуо како би у својим рукама имао све дизгине власти. После увођења председничког система он је укинуо место премијера, по свом нахођењу поставља министре, расписује изборе.

„Такав систем владавине би од сваког политичара направио диктатора”, упорно упозоравају у опозицији, чије окупљање је успех пошто је реч о шест углавном мањих странака, које имају различите програме: од социјалдемократа, преко конзервативаца, све до радикалних исламиста. Уколико „шесторка за истим столом”, како је називају локални новинари, заједно дочека изборе, биће то велики успех. По страни је остала само трећа по снази странка у парламенту – Народна демократска партија, коју многи оптужују да подржава „курдске терористе”.

Као могући кандидат опозиције најчешће се помиње популарни градоначелник Истанбула Екрем Имамоглу, који је 2019. године на локалним изборима нанео пораз кандидату Ердоганове Партије правде и развоја (АКП). „То само Бог зна”, изјавио је он недавно кад су га новинари упитали да ли ће бити нови председник. Као кандидати се помињу и бивши премијер Ахмет Давутоглу, као и некадашњи министар финансија Али Бабаџан, који су у међувремену окренули леђа Ердогану и основали своје странке које ће му одвући један број гласова. Како откривају локални медији, те амбиције не крије ни Кемал Киличдароглу, председник водеће опозиционе Републиканске народне парије (чији је члан и градоначелник Истанбула), иако је раније неколико пута претрпео пораз од Ердогана. Томе се, међутим, противе поједини лидери опозиционих странака, што би могло да доведе до раскола „шесторке”.

Ердогану овог пута највише може да помогне опозиција – уколико не стане иза заједничког председничког кандидата, оцењује кредибилни „Џумхуријет”. Анкете потврђују да грађани нису задовољни Ердогановом владавином, пошто се Турска у последње време суочава с најтежом економском кризом у овом веку: годишња стопа инфлације је између 70 и 80 одсто, курс лире је у стрмоглавом паду, а незапосленост у порасту. Најновије анкете показују да већина грађана неће гласати за Ердогана. Али, судећи по досадашњем искуству, истраживања јавног мњења у Турској увек треба примити с извесном резервом јер су понекад намештена да збуне гласаче.

Једно је извесно: владајући АКП ће се суочити с највећим изазовом откако је основан пре две деценије. Тога је свестан и искусни Ердоган. Он је већ подигао минималне плате на 8.500 лира (око 450 долара). Од тога ће имати користи 30 одсто запослених који сада једва састављају крај с крајем. Редовне зараде и пензије повећане су за 25 процената, спуштена је старосна граница за одлазак у пензију. Како би ублажила економску кризу, влада сада покушава да се договори с Дамаском како би се коначно ослободила три милиона избеглица из Сирије које су досад коштале Анкару десетине милијарди долара.

Ердоган (68) је свестан да се нашао на великом испиту, али не подиже руке. „Не заборавите ја сам играч на дуге стазе”, поручује он својим ривалима, који би да му што пре виде леђа.