Најстарија песма на свету

Вавилонци и њихови суседи Асирци оставили су на десетине хиљада исписаних глинених таблица, чак читаве библиотеке. Захваљујући томе, сачувани су и неки музички текстови који су науци били доступни још 1919, али је било потребно да прође педесет година пре него што су и растумачени. Све је започео енглески археолог др Оливер Гарни. Пошто је био веома заинтересован за музику, могао је да утврди да је једна од необјављених таблица у његовом поседу текст с краја првог миленијума пре н. е., пронађен у Уру у јужном Вавилону, у коме су листе назива за струне једног музичког инструмента, очигледно лире. Копију ове таблице дала је Ани Килмер (сада професор асирологије на универзитету Беркли), која је у то време радила на једном вавилонском математичком тексту који је такође садржао музичке термине. Уз помоћ записа са таблице из Ура, професорка Килмер је могла да почне с мукотрпним дешифровањем текста. Постало је јасно да је (помиње се девет жица, прва и осма, као и друга и девета) представљена октава истог тона. Изгледа да су Вавилонци користили хептатонску скалу (од седам нота).

Ускоро су уследила и друга открића. Гарни је наишао на још једну таблицу, на којој је радио уз помоћ оксфордског музиколога Дејвида Вулстана. Испоставило се да је текст изузетно прецизан низ упутстава за штимовање сваке жице вавилонске лире. Ту много више изненађује датум – таблица је била написана чак 1800. године пре н. е. У овај рад су се укључили и остали музиколози, док је америчка професорка анализирала додатне фрагментарне музичке текстове и скупљала их у једну целину.

Средином седамдесетих година прошлог века почеле су да се назиру могућности за поуздане доказе. Вавилонски термини за жице, интервале и штимовање били су прилично добро протумачени, па је Ани Килмер усмерила пажњу на чудну таблицу нађену у Угариту, у северној Сирији, педесетих година прошлог века. Њу је већ био објавио једног асиролог који је био прилично збуњен њеним садржајем. На врху таблице налазила се химна упућена жени бога Месеца писана хуријанским, једним од древних језика у Сирији. Одмах испод химне налазила су се два реда записа у којима је професорка Килмер препознала музичке термине са вавилонских таблица. Примењујући логичку претпоставку да сваки слог из химне одговара једној ноти пратећег нотног записа, била је у стању да прочита музичку нотацију и да реконструише песму, ноту по ноту. Пошто угаритска таблица датира из 1400. године пре н. е., то је, према речима еминентног музиколога Ричарда Крокера, чини „до сада најстаријом писаном музиком”.

Крокеров колега Роберт Браун правио је лире по моделу древних блискоисточних инструмената, па су 1974. године Килмерова, Крокер и Браун приредили јавни концерт музике са угаритске таблице. Две године касније, ову песму су објавили и на плочи под називом Звуци из тишине, заједно са књижицом о детаљима својих открића. Закључили су да је химна Угарита у модерној седмотонској дијатонској скали (До, Ре, Ми...) и да то није била само једноставна линеарна мелодија тонова него да је хармонски обогаћена. Пре рада професорке Килмер веровало се да је древна музика била лишена хармонија – чак и у време класичне Грчке. Како се потрага за новим музичким текстовима са древног Блиског истока наставља, могу се очекивати даља изненађења – оно неколико таблица које су до сада дешифроване само су врх леденог брега.