Јелена Докић – несуђени „број 1” и жртва физичког и психичког насиља

Поред Новака Ђоковића, који ових дана покушава да освоји 22. Гренд слем титулу, пажњу домаће тениске јавности неочекивано заокупља и – Јелена Докић. Некадашња тенисерка је најпре интервјуисала Ђоковића након меча трећег кола Аустралијан опена, када су се присетили и њиховог првог сусрета, а затим се огласила због злобних коментара на рачун свог физичког изгледа.

„Најчешћи коментар је – шта јој се догодило, зашто је толико дебела. Рећи ћу вам шта се десило – налазим начин да преживим и да се борим... И заиста није важно шта радим и шта се догодило, јер 'величина' не би требало да буде важна”, написала је Докићева на Инстаграму.

Важно је, додала је, „злостављање на мрежама, малтретирање и понижавање гојазних људи”.

„То је оно што је важно, јер они који то раде су само зли, лоши, подли и неуки људи. Могу и бићу у форми због себе и свог здравља, али ви нећете постати бољи људи. Тежина ће се променити, али зли људи ће остати зли”, истакла је она.

Физичко злостављање

Ово није први пут да некадашња тенисерка проживљава тортуру пошто је у прошлости више пута говорила о томе како ју је отац Дамир годинама малтретирао. О томе је писала и у својој аутобиографији „Несаломива” где је на више места навела да јој је отац – уништио снове. У књизи је написала да ју је отац једном толико тукао да је остала без свести, да је уобичајена казна за просечно залагање на тренингу било бичевање каишем, као и да што је боље играла – отац ју је више тукао.

(Фото EPA-EFE/DAVE HUNT)

Навела је и случај са Вимблдона 2000. године када је као 17-годишњакиња испала у полуфиналу од тада једне од најбољих играчица на свету Линдзи Девенпорт. Тада јој је забранио да се врати у хотел па је морала да спава на Вимблдону.

Покушај самоубиства

Јелена Докић је осим о психичком и физичком малтретирању говорила и о свом менталном стању, а прошле године је признала и да је била близу самоубиства.

„28. 4. 2022. – скоро сам скочила с балкона свог стана на 26. спрату и одузела себи живот. Никада нећу заборавити тај дан. Све је мутно. Све је тамно. Нема тона, нема слике, ништа нема смисла.... само сузе, туга, депресија, анксиозност и бол. Кривим себе, не мислим да сам вредна љубави и уплашена сам. Такође, знам да имам још толико ствари на којима морам бити захвална, а онда почињем мрзети себе јер се осећам као да нисам довољно захвална за све и само желим све да окончам. Такав је злокобан круг у мојој глави. Резултат тога је: скоро да сам скочила с терасе. Никада нећу заборавити тај дан, само сам желела да бол и патња престану”, написала је, између осталог, на Инстаграму.

Подвиг на Вимблдону

Јелени Докић живот је био све само не лак. Рођена је пре 40 година година у Осијеку у српско-хрватском браку. На почетку рата у Југославији избегла је са породицом у Сомбор, а после неколико година су се преселили у Аустралију.  

Тениски свет ју је упознао 1999. године када је са само 16 година направила изненађење и ушла у анале Вимблдона. Тада је на старту турнира победила првог носиоца Мартину Хингис са 6:2, 6:0, што је био први и последњи пут да једна играчица која је почела такмичење у квалификацијама начини такав подвиг.

(Фото EPA PHOTO ANSA/BRAMBATTI/DEF-BW)

Стручњаци су јој предвиђали блиставу каријеру, а да успех на Вимблдону није био случајан показала је следеће године победама против Венус Вилијамс и Ким Клајстерс.

Четврто место на ВТА листи

Докићева је 2001. годину почела поразом у првом колу Аустралијан опена од Линдзи Девенпорт, а њен отац и тренер Дамир је оптужио организаторе за неправилности у жребу. Након тога се са породицом преселила у Сједињене Америчке Државе, а те године је почела да наступа за Југославију (касније Србију и Црну Гору).

Под именом наше некадашње земље освојила је четири турнира, а 2002. је остварила највећи успех у каријери – четврто место на ВТА листи.

Крајем године испала је из топ 10, а тада су се први пут појавиле вести о лошим односима са оцем. Убрзо је променила и тренера, уместо Дамира ангажовала је Борну Бикића из Хрватске, али упркос томе није успела да се врати у стару форму. То се одразило и на резултате и пад на ВТА листи. У међувремену је поново почела да наступа за Аустралију, а последњи професионални меч одиграла је 2014.

Каријеру некадашње тенисерке обележили су многи успони и падови, а њен живот би најбоље описала изјава коју је дала једном приликом: „Прошла сам много горе ствари него било ко други са Тура. Када прођете кроз тако нешто, тениски меч је најлакша ствар са којом се треба изборити”.