Шта рећи, а шта сакрити

По ко зна који пут се враћам на једну те исту тему, жељан без страха да гледам у очи животу, да од њега немам трему. Живимо на нивоу анегдоте, шаљиве скаске успутне опаске. Човечанство којем припадамо на коленима клечи, последње сате одбројава, у ћорсокаку јечи, повлачи нас за собом. Странче, какав је ово свет којем не припадаш, а живиш у њему. Док гледам слике изокренутог смисла, поглед замућујем да не бих ослепео од оштрине онога што видим. Количина небитних ствари чини ме сувишним док сам на рубу цивилизације у потрази за својим смислом.

Људи слабо гледају испред себе, људи ретко гледају изнад себе, људи не гледају шта остављају за собом, људи радо гледају туђа посла. Забавља их количина пропуштених прилика, својих и туђих. Метастаза широких маса. Ретардација друштва је у току. Што мање о себи знаш, себи се више допадаш. Људи једу људе. Слушам, гледам, осматрам, тражим пут у кругу. Око мене је каша, сива количина оивичена линијом мањег отпора која нас ограничава и смањује. Неиспуњене жеље пустих снова, игра је стара а чини се као нова. И онда неко дође и пита те: чао, како си, јеси ли добро? Глупо питање које те чини несигурним. Шта рећи, а шта сакрити?

Глупост ме троши немилице. Да ли треба да кријем своју срећу, своје весеље, своје понижење? Одбијам да живим у разбијању своје целине . Човек нема више унутрашњи дијалог са самим собом. Шта смо направили од свог живота? Ко успева да својом ведрином и смехом другога греје? Сви су се сакрили и својом сенком покрили. Сопствено заробљеништво се нуди као модел живота. Каква то тишина влада, ко то прича а не жели да му се чују речи? Дух је протеран, остали су само духови који нас уходе и узнемиравају. Треба ми слога са собом, околином, заједничке речи.
Бес, конфузија, уништени ред. Ко то себи оброк спрема, чија ће душа храна му бити, коме ће је украсти док тај дрема?

Док о свему овом мислим, знам да ме чекају обавезе за данашњи дан, а најрадије бих код куће остао. Напуштам своје зидине у намери да се не насучем на хридине, да не упаднем у замке које ми пут нуди, да не заборавим шта сам хтео, да не изгубим корак са собом.

Напољу је врелина, топи ме сунце као снег, већ сам лепљив од зноја, полумртав, ошамућен, борим се за ваздух. Упадају ми ноге у тело, тонем у себе. Са мном је кренула и моја стара куја. Хтела је. Окрећем се да видим где је. Иде клај-клај, штекће, језик јој виси. Ово време не одговара за њену чуку. Како да јој помогнем, сем да идем споро, свако за собом вуче своју муку. Нашу путању прате беспослени погледи људи који безбрижно седе. Навукли су маске на своје ђоновите образе. Као да нас подсмех прати. Пролазимо поред њих заобилазећи кола паркирана насред тротоара. Мамлаз воли своју лимузину. Шта бих му све урадио са колима. Не желим да останем у таквим размишљањима. Провлачим се кроз остављени простор. Поред мене пролетеше две девојке на ролерима, кикоћу се. Каква свежина призора у овој спарини. Изгледа да возе без неког циља, нека се зезају док могу, младост брзо пролази. У сусрет ми долази човек гурајући свој бицикл. Пева неку севдалинку. Он воли да пева кад о политици не прича жучно, а боље пева од многих којима је то посао. Он пева из срца. Знам га, ту је из краја. Поздрављам га. Већ смо на пола пута до продавнице. Стојим у реткој хладовини, чекам свог пса. Око мене разваљене клупе, спржене канте за смеће, неко се ноћас баш иживео. Да ли се можемо поправити, или само санирамо последице наших поступака. Бацам поглед на паркић кроз који пролазим стално. Деца се играју сама, док им родитељи седе незаинтересовани у неком свом свету. Нико их не учи срећи, кога ће волети, шта ће коме рећи кад дође тренутак за то. Мисли долазе саме, непозване, а хтео сам да заборавим на себе, да се опустим, док ме људи својим поступцима враћају у стварност.

Моја куја и ја идемо својим путем. Улазим у радњу да обавим радњу. Бацам поглед кроз стакло да видим где је она. Све завршавам без икаквих проблема, тако је лепо када их нема. Живот је проста ствар, али га компликују они који не знају да живе. Са пуном торбом намирница излазим и зовем је. Ево је, она је увек ту, лепа и добра. Идемо кући, слободици. Тамо је сад тако пријатно за живот.

И на крају провалим да ми је десна нога краћа од леве. Природа даје, а некад и закине као продавац на мери.