Šta reći, a šta sakriti

Po ko zna koji put se vraćam na jednu te istu temu, željan bez straha da gledam u oči životu, da od njega nemam tremu. Živimo na nivou anegdote, šaljive skaske usputne opaske. Čovečanstvo kojem pripadamo na kolenima kleči, poslednje sate odbrojava, u ćorsokaku ječi, povlači nas za sobom. Stranče, kakav je ovo svet kojem ne pripadaš, a živiš u njemu. Dok gledam slike izokrenutog smisla, pogled zamućujem da ne bih oslepeo od oštrine onoga što vidim. Količina nebitnih stvari čini me suvišnim dok sam na rubu civilizacije u potrazi za svojim smislom.

Ljudi slabo gledaju ispred sebe, ljudi retko gledaju iznad sebe, ljudi ne gledaju šta ostavljaju za sobom, ljudi rado gledaju tuđa posla. Zabavlja ih količina propuštenih prilika, svojih i tuđih. Metastaza širokih masa. Retardacija društva je u toku. Što manje o sebi znaš, sebi se više dopadaš. Ljudi jedu ljude. Slušam, gledam, osmatram, tražim put u krugu. Oko mene je kaša, siva količina oivičena linijom manjeg otpora koja nas ograničava i smanjuje. Neispunjene želje pustih snova, igra je stara a čini se kao nova. I onda neko dođe i pita te: čao, kako si, jesi li dobro? Glupo pitanje koje te čini nesigurnim. Šta reći, a šta sakriti?

Glupost me troši nemilice. Da li treba da krijem svoju sreću, svoje veselje, svoje poniženje? Odbijam da živim u razbijanju svoje celine . Čovek nema više unutrašnji dijalog sa samim sobom. Šta smo napravili od svog života? Ko uspeva da svojom vedrinom i smehom drugoga greje? Svi su se sakrili i svojom senkom pokrili. Sopstveno zarobljeništvo se nudi kao model života. Kakva to tišina vlada, ko to priča a ne želi da mu se čuju reči? Duh je proteran, ostali su samo duhovi koji nas uhode i uznemiravaju. Treba mi sloga sa sobom, okolinom, zajedničke reči.
Bes, konfuzija, uništeni red. Ko to sebi obrok sprema, čija će duša hrana mu biti, kome će je ukrasti dok taj drema?

Dok o svemu ovom mislim, znam da me čekaju obaveze za današnji dan, a najradije bih kod kuće ostao. Napuštam svoje zidine u nameri da se ne nasučem na hridine, da ne upadnem u zamke koje mi put nudi, da ne zaboravim šta sam hteo, da ne izgubim korak sa sobom.

Napolju je vrelina, topi me sunce kao sneg, već sam lepljiv od znoja, polumrtav, ošamućen, borim se za vazduh. Upadaju mi noge u telo, tonem u sebe. Sa mnom je krenula i moja stara kuja. Htela je. Okrećem se da vidim gde je. Ide klaj-klaj, štekće, jezik joj visi. Ovo vreme ne odgovara za njenu čuku. Kako da joj pomognem, sem da idem sporo, svako za sobom vuče svoju muku. Našu putanju prate besposleni pogledi ljudi koji bezbrižno sede. Navukli su maske na svoje đonovite obraze. Kao da nas podsmeh prati. Prolazimo pored njih zaobilazeći kola parkirana nasred trotoara. Mamlaz voli svoju limuzinu. Šta bih mu sve uradio sa kolima. Ne želim da ostanem u takvim razmišljanjima. Provlačim se kroz ostavljeni prostor. Pored mene proleteše dve devojke na rolerima, kikoću se. Kakva svežina prizora u ovoj sparini. Izgleda da voze bez nekog cilja, neka se zezaju dok mogu, mladost brzo prolazi. U susret mi dolazi čovek gurajući svoj bicikl. Peva neku sevdalinku. On voli da peva kad o politici ne priča žučno, a bolje peva od mnogih kojima je to posao. On peva iz srca. Znam ga, tu je iz kraja. Pozdravljam ga. Već smo na pola puta do prodavnice. Stojim u retkoj hladovini, čekam svog psa. Oko mene razvaljene klupe, spržene kante za smeće, neko se noćas baš iživeo. Da li se možemo popraviti, ili samo saniramo posledice naših postupaka. Bacam pogled na parkić kroz koji prolazim stalno. Deca se igraju sama, dok im roditelji sede nezainteresovani u nekom svom svetu. Niko ih ne uči sreći, koga će voleti, šta će kome reći kad dođe trenutak za to. Misli dolaze same, nepozvane, a hteo sam da zaboravim na sebe, da se opustim, dok me ljudi svojim postupcima vraćaju u stvarnost.

Moja kuja i ja idemo svojim putem. Ulazim u radnju da obavim radnju. Bacam pogled kroz staklo da vidim gde je ona. Sve završavam bez ikakvih problema, tako je lepo kada ih nema. Život je prosta stvar, ali ga komplikuju oni koji ne znaju da žive. Sa punom torbom namirnica izlazim i zovem je. Evo je, ona je uvek tu, lepa i dobra. Idemo kući, slobodici. Tamo je sad tako prijatno za život.

I na kraju provalim da mi je desna noga kraća od leve. Priroda daje, a nekad i zakine kao prodavac na meri.