Приче о војевању и бежанијама

Кнежица – Када биу Кнешпољу певац закукурикао, чуо би се у три царевине.

У Кнешпољу, на тромеђи аустроугарске, турске и наполеонове круне, ни о чему другом се није ни могло причати осим о војевању и бежанијама. А заправо увек о страдању народа који је, на овим просторима, опстајао онолико дуго колико су то други хтели.

– Иако се први пут помиње још пре дванаест векова, када је била „имање кнезова Бабонића Благајских,” о Кнежици, насеобини подно Козаре и уз руб Кнешпља, није се могло причати све до шездесетих година прошлог века када је ово место добило своје данашње име, почиње Вељко Гарача причу о својој Кнежици.

Тек тада је од Малог Дворишта и дела Јеловице, формирана Кнежица, варош којој су темеље подигли Перо Каурин који је, пре седамдесетак година, имао биртију на левој обали речице Кнежице, и Васо Вучен који је на супротној страни држао дућан. А у биртији и дућану бистрила се политика, слушали шерети... Ту би се нагађало какве ће бити зиме. Где је најбоље куповати опанке, али и „зашто људске погани хришћане називају каурима...”

Срето Маџар, Титов пролетер из Кнежице, не прича само о времену Брозаи партије. Јесте да се борио за братство и јединство народа и народности, али је истина и то да су, током свих протеклих тешких година и векова, он и његови бранили српску земљу Поткозарја.

– Деда Петар био је уз харамбашу и српског војводу Петра Пецију Поповића. Отац Ђорђе био је учесник Првог светског рата. Ја сам наставио тамо где су они стали. Борио сам се под Титовом заставом, да би мој син Стево, у последњем рату, био борац Војске Републике Српске. Свако од нас и свак у своје вријеме, проносио је славу Козаре и Поткозарја. Свако од нас бранио је земљу и народ пркосног и поносног Поткозарја, прича старина Срето Маџар.

За време Другог светског рата погинуло је пет стотина и уморено три пута више сељана Кнежице.

– Скончали су углавном у усташким логорима смрти. Кнежица се тада није звала као данас, али је ова варош, за време другог рата и дивљања усташа, страдала као и све друге поткозарске, опет ће Вељко Гарача.

Причају у Кнежици и о седмој, а потом, и осмој офанзиви исто као и о великом звону кога је, пре стотинак година, уз пратњу кумова и неимара, до цркве у Стригови, из Сиска довукло десет пари волова. Причају и о римском граду Стридону, са неколико хиљада становника који је 387. године нестао преко ноћи. И о Јовану Богуновићу „уметнику из турског доба” који је сликарство учио у манастиру Комогивина код Петриње. Прича се и о насеобинама са именима нимало обичним за места у којима живе само православци. Попут села Мурати и Хајдаревци те презимена Абдулај.

– Ти Абдулаји, у турско доба презивали су се Маринковићи. Били су кметови код неког доброг бега који им је, на самрти, обећао поклонити сто шездесет дунума најбоље земље, али под условом да понесу његово презиме. Они су то и урадили. Презиме су узели по беговомимену Абдулах, али су оставили православна имена и Лазареву суботу, своју крсну славу, прича Вељко Гарача.

Међу стотинак презимена кнежичких породица, двадесетак их је који се завршавају са а – Бућма, Бера, Бајалица, Вила, Гороња, Ђенадија, Карлица, Мазалица, Пралица...

Ваљда је неки хајдук променио презиме како би се сакрио од оних који су га прогонили. Одлучио је да узме презиме које се завршава словом „а”. То се другима учинило лепим тако да су и они себе наградили новим „модернијим” презименом, наставља Гарача.

Кнежица је имала прву земљорадничку задругу у БиХ и први урбанистички план и први сеоски привредни погон... Кнежица је, међутим, једина варош у Републици Српској која ни до данас нема гробље.

– Покојнике сахрањујемо по сеоским гробљима. Тамо где су рођени. Иако је у вароши бар три стотине нумера, са око седам стотина душа, Кнежица још нема гробље, смеје се Вељко Гарача.

Славиша Сабљић

-------------------------------------------

Метеорологија

Када се под Козаром мрави узнемире кажу да ће падати киша... Ако облаци из поља иду планини, биће лепо време... Завијање паса најављује зиму са екстремном хладноћом, а када старим људима клецају колена онда ће доћи до промене времена...Тако ти је то под Козаром...Није то, без неке, речено... Показало се до сада безброј пута истинитим...