Зашто Срби не воле ултиматуме

Улоге су подељене, ЕУ обрађује Београд а за Приштину су задужени Американци. Јасно је да Запад има арсенал санкција којима може да притисне оне који се противе њиховим предлозима.

У швајцарском дневном листу Ноје цирхер цајтунг, бивши дописник тог листа из Београда Андреас Ернст потписује текст под називом „ЕУ у вези са Косовом поставља делимични ултиматум Србији“.

„Србија има историјска искуства са ултиматумима. Аустроугарска је 1914, после атентата у Сарајеву, захтевала да Београд дозволи њеним истражним органима да уђу у земљу. А 1999. су западне силе захтевале од Србије да НАТО преузме контролу Косова. Оба пута је Београд одбио и оба пута је уследио напад. Можда то објашњава жестоку јавну реакцију на телевизијско обраћање председника Александра Вучића почетком недеље у којем је речено да му је ’велика петорка’ поставила ултиматум у вези са косовским питањем.“

Одбијање предлога петорице довело би до политичких и економских санкција, заустављања приступних преговора са ЕУ и повлачење европских инвестиција из Србије.

Предлог заиста личи на ултиматум и није изненађење.

Седница на тему КиМ најављена за 2. фебруар би требало да буде прилика да се покаже озбиљност, одговорност и спремност свих у српском друштву да се постигне јединство и одлучност да заштитимо своје темеље, интересе и интегритет.

Нико не воли ултиматум, али за разлику од многих, Срби суи х искусили на својој кожи, имају ружна искуства И лоша сећања. Вучић је истакао више пута да неће прекршити устав И да није И неће парафирати ништа што значи признање сецесије КиМ.

Дипломате су рекле да не желе никога да уцени или изложе санкцијама.“ Аутор Ноје цирхер цајтунга наводи да дипломате тврде како само желе да помогну Београду и Приштини да нађу излаз из тешке ситуације. Али наводи и њихов став: ако се та шанса пропусти, биће последица.

У тексту се аутор бави предлогом који је настао на основу регулисања односа две Немачке из 1972, а на столу је већ десет година. По њему обе стране признају постојање оне друге, имају економску и политичку комуникацију, али немају дипломатске односе.

„Ради се о фактичком, али не и правном међусобном признању“, пише швајцарски лист и подсећа да је за Косово најважнија одредба да Београд неће стварати препреке за учлањење у међународне организације. „Чланство у Уједињеним нацијама и Савету Европе био би за Косово важан корак у заокруживању такозваног спољног стварања државности.“

„Ноје цирхер цајтунг“ позабавио се у тексту и другим аспектима Вучићеих ставова, рату у Украјини, економским односима са Немачком од којих зависе десетине хиљада радних места.

„Фрагментизована опозиција показује да се неће одазвати његовом позиву да земља покаже јединство. Она Вучића оптужује за повиновање ултиматуму и издају земље. Чак гунђају и у његовој странци. Али, нико се не усуђује да се отворено супротстави надмоћном председнику.“

Аутор се потом посветио и Аљбину Куртију: „Прикљештен је и Вучићев контрахент, косовски премијер Аљбин Курти. Док ЕУ обрађује Београд, за Косово су задужени Американци. Пошто Курти стриктно одбија да дозволи формирање делимично аутономног савеза српских општина на Косову, америчка амбасада преузела је ствар у своје руке и започела консултације са партијама и невладиним организацијама.“

„За Куртија, који се види као антиколонијални борац за ослобођење, најпре од Србије, а потом и од протектората Уједињених нација, то је невероватна провокација: представници једне суперсиле директно се мешају у надлежности владе. Међутим, отворен отпор Американцима он себи не може да приушти. Америка је на Косову популарна и сматрају је гарантом постојања државе.“

На крају аутор изводи закључак да је притисак на Београд и Приштину резултат намере да се у временима конфронтације са Русијом по сваку цену жели да се избегне дестабилизација Балкана:

„Брисел и Вашингтон желе да уједињеним снагама прогурају то што виде као компромис: Србија фактички признаје Косово, а Косово одобрава ’својим’ Србима аутономију.

Тај приступ, међутим, има слабости. Из српске перспективе то није компромис – напослетку, јасно је да би после фактичког признања морало да уследи и правно, то је смисао плана. Још важније: Запад додуше има велики потенцијал санкција које може да употреби против Београда и Приштине, али са друге стране нема никаквог подстрека који би понудио као награду за лепо понашање. Оно што је раније функционисало, обећање чланства у Европској унији, постало је неуверљиво. Србија и Косово знају да су препреке за приступање Унији несавладиве. Још једном се показује да су Европској унији, ако жели да стратешки успешно делује, потребне нове форме интеграције проблематичних држава.

По дефиницији, ултиматум (лат. последњи) представља захтев чије се испуњење очекује у одређеном временском року и претњу у случају да се тај захтев не испуни. Ултиматум је обично последњи у низу захтева, те је временски рок за његово испуњење често кратак и подразумева да страна која поставља ултиматум није отворена за даље преговоре.

Дефиниција је једно а живот и пракса друго. Силеџијство у рукавица, љубазна претња или како год да се крсти, изазива и реакције које се баш и не очекују, доказали смо.  А то на овим просторима није редак случај. Порука западњацима је да у њиховим кухињама пазе шта кувају, нуде и терају нас да поједемо. На гласу смо да умемо и да трпимо а још већем гласу да и не отрпимо. Поглед у прошлост бистри поглед у будућност.