Феномен Бете Вукановић

Сликаркин атеље у згради Коларчеве задужбине, 1972. (Фото: МГБ)

Можда је најбоље да ову причу о зборнику радова „Еманципација VS традиционализам: Бета Вукановић и пут ка модерној слици”, чији је приређивач Музеј града Београда, а поводом обележавања 150 година од рођења ове сликарке и реализације изложбе „Бета Вукановић – класик модерне”, почнемо од последњег текста у њему, будући да је ту реч баш о легату који је ова уметница оставила нашем градском музеју. Управо су њена дела и личне ствари из ове заоставштине приказани на овој поставци (траје још данас у Конаку кнегиње Љубице) и у међусобном сагласју са зборником посматрачу и читаоцу указују на њен начин живота, склоности, интересовања и схватање уметности.

Ана З. Врањеш из Музеја града Београда одлучила jе да у свом раду у поменутој публикацији (уредници су проф. др Лидија Мереник и проф. др Игор Борозан), прикаже овај легат и укаже на посебну везу коју су Бета Вукановић (1872–1972) и њен супруг Риста Вукановић (1873–1918) остварили са нашом престоницом. „У Београду је провела највећи део свог живота, стварајући и подучавајући. Упркос бројним путовањима и понудама, сваки пут би се враћала у Београд и Београду”, пише она у тексту „Легат Бете Вукановић у Музеју града Београда”, наводећи сликаркине речи „да јој је била част да њене слике буду у Градском музеју”. Ауторка представља историјат формирања легата, преписку тим поводом вођену и бројне податке. Почев од тога да су у њему дела која су настала од 1890. до 1972, преко тога да их је Бета сама бирала, па до тога који су то радови других уметника који се чувају у њему, а била су у Бетином власништву, попут дела Уроша Предића и Паје Јовановића.

Игор Борозан, професор на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду, фокусирао се на историографску грађу у тексту под насловом „Између стварности и мита: Бета Вукановић и њена рецепција” и на тематски опсег сликаркиног опуса у раду насловљеним „Еволутивна модерност, ликовни и тематски оквири сликарства Бете Вукановић”. Полазећи од њеног баварског порекла (Babette Bachmayer) и школовања у Минхену, прелазећи на њен брачни и професионални живот у Београду, а закључно са Бетином смрћу у нашем главном граду, Борозан осветљава њен пут кроз преглед разноврсних методолошких оквира у којима су њено сликарство сагледавали различити аутори. Па се тако ту налазе ставови које су о Бети износили Звонимир Кулунџић, Никола Кусовац, Бранко Поповић, Михаило Валтровић, Павле Васић, Миодраг Б. Протић, Лазар Трифуновић, Вера Ристић (ауторка једине монографије о Бети Вукановић), Симона Чупић...

Борозанов опширан приказ тематског и стилског утемељења Бетиног уметничког проседеа протеже се кроз цео њен опус, а како он наглашава „Бета Вукановић је остала упамћена као визуелни хроничар српског друштва и његових трансформација у доба Краљевине Србије, Краљевине СХС / Југославије и послератне Југославије”. Позивајући се и на парадигму дуализма, то јест могућност да једна особа пригрли и модерност и традицију, Борозан смешта њено сликарство у одредницу класични (традиционални) модернизам, додајући да је њен академски импресионизам био више окренут Немачкој него Француској. Није изоставио ни њена учешћа на бројним престижним изложбама на којима је приказивала своје цвеће, мртве природе, актове, ентеријере, портрете и студије...

„Рани сликарски опус Бете Вукановић и утицај Минхена на њено стваралаштво” тема је којом се позабавила Исидора Савић из Музеја града Београда, иначе ауторка изложбе у Конаку. У свом тексту она се бави добом у којем је Бета, како је и сама говорила, овладала „академским сликарством” и које је важна полазна тачка за сагледавање целокупне њене поетике. Подсећајући на минхенску космополитску атмосферу, Исидора Савић детаљније се осврће на неколико дела из тог почетног каријерног стадијума и подробније их анализира. Тако се читалац сусреће са сликом „Портрет моје мајке”, „Крсном славом” (слика је изгубљена током ратова, а данас је позната на основу олеографија и разгледница, а приказана је и на Светској изложби у Паризу 1900), монументалним „Гатањем” и пастелом „У кафани”, који се убраја у прелаз између њеног минхенског у србијански период, када је уметница „постепено напуштала тамну гаму и препуштала се утицају светлости и боје”.

Прогресивност Бете Вукановић било је тема Јасмине Чубрило, професорке на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду, а бавећи се досегом уметнициног модернизаторског и еманципаторског капацитета, оцењујући да је реч о феномену Бете Вукановић у српској уметности, који се посебно огледао у образовном домену и чињеници да је њен ангажман допринео томе да жене добију могућност да развију озбиљне уметничке каријере, ауторка скицира своју студију и кроз примере дела: „После Купања”, „Летњи дан”, „Сликар и модел” и „Мушки акт”. „Нема сумње у то да је Бета Вукановић својом појавом допринела процесима европеизације, који су обликовали и мењали Београд на прелазу векова, као и да је сама, својом каријером сликарке, наставнице, проницљиве карикатуристкиње и агилне организаторке уметничког живота представљала пример женске еманципације”, пише Јасмина Чубрило у раду „Модернизацијски и еманципаторски капацитет појаве Бете Вукановић у српској уметности и култури почетком 20. века”.

На крају, вреди подсетити и на једну реченицу Павла Васића у некрологу који је написао поводом смрти ове прве уметничке карикатуристкиње у Србији и руководиоца бројних удружења уметника (једно од њих било је и „Лада”), а која се може наћи у овом штиву: „Бета Вукановић је била нешто изузетно у историји наше новије уметности.”

Тоталан уметнички пројекат

Посебно занимљив сегмент једног од два Борозанова текста посвећен је начину живота који су практиковали супружници Вукановић. Њихов дом који се налазио у Капетан Мишиној 13 био је „тотални уметнички пројекат”. Његове зидове, може се прочитати, осликала је Бета лично, у њему је била стационирана њихова сликарска школа, у којој су радили, између осталих, и Михаило Валтровић и Бранислав Петронијевић, ту су се редовно одржавале увек прикладне забаве, маскенбали (Први уметнички бал 1903), а ту су живели и мачка, јеж и једна чапља, као сликаркини љубимци, упућујући и на дух екстраваганције.