Црвене линије

Нема дана да ми неко не постави питање шта су за садашњу власт црвене линије у вези са Косовом и Метохијом. Сваком увек дајем исти одговор – немам појма. Као што презирем идиотско питање – како би ти решио питање Косова и Метохије – јер то ни далеко паметнији од мене не знају, а нису знали ни вековима уназад многи владари. Тако је и за црвене линије. Ко то зна шта су црвене линије. Данас је читавом човечанству важан територијални интегритет, бар нам то тако саопштавају када је Украјина у питању. За територијални интегритет Србије нису много марили. Но, можда за коју деценију питање територијалног интегритета ником неће бити важно. Данас, бар са наше стране, каже се да је улазак Косова и Метохије у УН нешто што је за нас црвена линија. Можда за коју годину УН неће ни постојати, јер све иде ка томе, па ће и та црвена линија избледети. Како год, суштина овог писанија је да када се расправља о великим политичким темама, посебно од националног значаја, црвене линије не постоје. Постоји само бескрајно померање истих напред или уназад у зависности ко је јачи. Зато ћемо ми наше црвене линије подебљати само ако будемо што снажнији, пре свега војно и економски. Ту се увек сетим оне анегдоте када је Черчил предлагао Стаљину да се у разговоре око поделе света после Другог светског рата укључи папа и када га је Стаљин упитао колико папа има дивизија под собом. Тиме је ставио до знања ко води главну реч, без обзира на то што Ватикан свакако и без дивизија има страховит политички утицај, но ипак се знало ко ће да дели свет. То му дође као наравоученије да онај ко има силу иза себе, има и веће шансе за дебље црвене линије. Наше су данас свакако снажније и дебље у односу на 2013. годину када нам је Бриселски споразум био сламка спаса да купимо време. Данас верујем да нико не би потписао тај споразум, али у оном моменту када нам је предочен то је била једина шанса да спасимо главу и купимо читаву деценију мира док куд и камо ојачамо. Тада су нам децидно тражили да признамо независност Косова, док се данас тај захтев не поставља, што је само по себи свакако напредак. Но, како Европа клизи у озбиљан сукоб са Русијом и сада је сасвим јасно да ће се рат прелити ван територије Украјине, самим тим она не жели да има камичак у ципели који се зове Србија. Тај камичак мора да буде самлевен, што би се у преводу рекло послушан, јер рат не трпи искакање. Више никог не занима какво је мишљење нашег јавног мњења, већ их занима да ли си на њиховој страни или ниси. Уколико изабереш да ниси, бићеш згажен, а ако изабереш да јеси, онда ће она друга страна, која нам је истински и братска, ставити до знања да си јој постао непријатељ. И како онда да поставиш црвене линије? Ко си заправо ти тако мали да постављаш некакве црвене линије? Нема црвених линија, већ мудрости да сачуваш у тешким временима главу, јер беспотребно јуначење нам не доноси ништа осим погибије. Мудри владари у тешким моментима гледају како да им народ преживи. Само уколико преживимо, имамо шансу да једног дана пробамо да вратимо оно што нам је отето. Уколико нас згазе и ако додатно изгинемо, немојмо се надати да ћемо икада било шта вратити.

Вратимо се на почетак овог писанија и на одговор о црвеним линијама. Дакле, појма немам шта су нам црвене линије, а искрено мени лично црвена линија је да сачувамо народ и земљу, тј. свако од нас породицу, од било каквог сукоба и да сачекамо да олуја прође. После кише дође дуга, па тако када оркани и торнада заврше свој крвави поход дајте онда да видимо ко ће шта к себи пригрлити. Само преживели имају шансу да нешто ућаре. То отприлике значи да разговоре у вези Косова и Метохије никако не смемо да напуштамо, већ напротив. Ми морамо да их иницирамо. Преговарамо до бесконачности и улажемо и последњи атом снаге да рат избегнемо, таман и да нас најбруталније провоцирају. Шиптари то иначе раде како бисмо ми радикално реаговали и тако ушли у сукоб са НАТО. То никако не бисмо смели себи да допустимо. Ето, нека црвена линија буде пуко преживљавање, док се светски рат који увелико траје не оконча. Богу хвала да нас макар једном заобиђе.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa