Пољска гледа преко Атлантика

Европа и САД спремни су на евентуалну поделу Украјине, преносе медији. Садашњи међународни поредак, као реликт Другог светског рата, увелико је превазиђен и чињеница је да свет ка којем се неумољиво крећемо неће баш много личити на оно чему смо сведочили у протеклих осам деценија. Украјина се у целој причи нашла не својом кривицом, и само је једно од ратних жаришта успостављених вољом моћника из времена које је увелико на измаку.

Покушај Русије да тзв. специјалном операцијом у Украјини обезбеди аутономију Доњецке, Луганске, Запорошке и Херсонске области, које су већински насељене руским живљем, већ месецима није главни узрок главобоље која мучи власт у Кијеву. Број оних који би да искористе невоље друге по величини европске државе све је већи.

Пољска је свакако међу првима на тој линији. А каква судбина, са те стране, очекује Украјину можда наjбоље осликава неколико следећих чињеница: У појединим продавницама на западу бивше совјетске републике већ су се појавили ценовници и у украјинским гривнама, и у пољским злотима. Двојезични натписи све су присутнији на улицама појединих тамошњих градова, а на пољској телевизији и у штампаним медијима без устезања се приказују географске карте на којима су границе између две државе увелико померене на штету Украјине.

Додајмо и не мало важан податак да поједина пољска борбена оруђа испоручена протеклих месеци украјинској војсци опслужује, искључиво, људство послато из Варшаве. Многи најављују и јачање пољске армије за нових око 200.000 људи, чији задатак, међутим, не би био да бране земљу Зеленског од напада руске војске. Напротив, требало би и сами да имају улогу – окупационе армије.

Пољска као да је себи зацртала специфичан пут у будућност. Пре свега, да у неком облику постане придружена чланица Сједињених Америчких Држава. Политика коју воде актуелне власти у Варшави, спољна и унутрашња, све више се прилагођава узору са друге стране Атлантика, а све мање подсећа на оно што је ова земља током историје значила за Европу у духовном, друштвеном, културном и сваком другом погледу.

У том „менталном преласку преко океана” неке ствари ипак нису запостављене. Реч је, наравно, о жељи да се обнови величина некадашње Пољске империје, територијална, политичка, војна... „Тако треба! Ускоро ћемо повратити своје земље!”, шири се поклич. „Амерички пут” многи у том смислу виде као најпримеренији садашњем тренутку и околностима.

Снови о повратку Лавова, Ивано-Франковска и других градова на западу Украјине под пољску надлежност не потичу од недавно. Прве такве претензије исказане су још 1991, али разбијање СССР-а било је у то време превише велики глобални догађај да би на Западу имали храбрости да иду и корак даље. Много шта је било нејасно и нико није могао ни да наслути евентуалне последице оштријег ангажовања по том питању.

Такође, у тренутку стицања нове независности, Пољска није ни економски ни војно била способна да се упусти у неки већи сукоб или да било коме диктира своје политичке услове. Сада су околности много другачије, вођени еуфоријом украјинског рата у Варшави су дошли до закључка да је наступио час када би своје територијалне захтеве могли да истакну на много оштрији начин. И, наравно, уз пуну подршку САД.

Све се своди на покушај да се између, такозваног, Запада и Истока (оличеног превасходно у Русији) подигне нови зид који би онемогућио да земље које су у успону (Кина, Индија, Пакистан, Иран...) на глобалном плану заузму позиције које су до сада чврсто држале земље Европе и САД. Наравно, овај процес је немогуће зауставити, али прилагођавање новим околностима тражи време. Поготово за тај „стари” део света који је утонуо у блажености либералног капитализма, а који се показао као непримерен новом технолошком добу. Русија се, захваљујући историјском искуству, у овом тренутку показала као најпогоднија мета.

Према писању пољског „Независног политичког часописа” („Ниезалеżнy дзиенник политyцзнy”), још од окончања Другог светског рата ова земља је настојала да се извуче из ситуације у коју је тада запала. До пада Источног блока, политика Варшаве вођена је, у великој мери, из Москве. Источни део Немачке, Украјина... такође су били под шапом Русије. Тражити повратак историјских територија у таквим околностима било је беспредметно, па и непродуктивно. Уосталом, и сама Пољска је од Немачке у виду репарација добила немали део територије.

Али данас политику Варшаве кроје на другом крају света, у Вашингтону и Бриселу, и жеља за повратком на „источне границе” (делови Украјине, Белорусије и Литваније) полако се претвара у – мит. Као и недавни захтеви да данашња Немачка Пољској исплати штету из Другог светског рата вредну чак 1,32 трилиона рајхсмарака.