Циљ је достигнут

Свако макар једном за живота крене у потрагу за сном! Или за сновиђењем! То је највећа авантура у коју се човек уопште може упустити. Некада вам је садржај сна и циљ трагања познат и јасан унапред; најчешће није. Уосталом, прво препознате своје снове, па тек онда – ако вам је дато – самог себе.

Милан Ракочевић, „Тасилија, у потрази за сликом”, Орион арт букс, Београд, 2022.

Онда вам у руке дође књига Милана Ракочевића, доктора архитектуре и универзитетског редовног професора у пензији, која носи име – Тасилија, у потрази за сликом. За многе је Тасилија непознат појам. За неке је део фантастичне приче о прастановницима Африке, оног њеног најсувљег и најнеприступачнијег срца – центра Сахаре. Управо дела света за који се узима као општа претпоставка да се тамо не може опстати, а живети нема рашта. За Ракочевића Тасилија је опсесиван сан, место где морате отићи и погледати око себе да би сазнали ко сте ви и шта се налази у вама. Тасилија је изазов. Што већи изазов, већа је могућност да никада не заборавите шта сте могли и шта вам је било нужно потребно да би постали оно што јесте.

Има нечега чудесно потресног и младалачки невиног у читавом овом приповедању. Можда зато што настаје у времену живота када своје слике и своја писма из доба ране зрелости гледате и читате срцем, не више само очима. Зато не морате надугачко и нашироко приповедати о психологији или филозофији, довољно је приповедати о нечему што је давно престало да буде релевантно, али да то нисте истражили ни ви сами не бисте били релевантни, никоме. Сам аутор је неретко зачуђен собом! Нема јасних одговора на питање шта га то гони да се запути у бестрагију с реалним очекивањима да се оданде можда и неће вратити. Зашто један разумљив и релативно удобан модел живота довести у питање и ризиковати због нечега што не знате тачно шта је, само слутите? Можда зато што очекујете да ћете тамо наићи на портал који раздваја и спаја светове јер сте у вашој стварности заробљени у тренутку и у тачки из које се може отићи само у ништавило.

Милан Ракочевић опремљен за далеки пут (Фото: Лична архива и Слободан Милић)

Шта се налази у Тасилији? Зашто би ико, икада, хтео да иде у Тасилију? О свом трошку! Пре десет хиљада година, у време када је Тасилија врвела животом, Сахара није била пустиња. Хиљаде праисторијских цртежа на камену сведоче о бујању природе и о сазревању људске врсте. О онима који су насељавали те крајеве, о њиховом животу и трајању кроз миленијуме знамо само онолико колико су сами о себи записали на стенама, што је и много и мало. И саме те стене се већ еонима претварају у песак и прашину, и све што се данас може видети само је сенка сећања оних који сами више нису ни сенке. Па ипак, као када се нађете у Ласкоу или Алтамири, те сенке сећања су моћне, надахњујуће и узнемирујуће. Охолост савременог света, његовог поимања сопственог разумевања природе, њених закона и универзалних истина на великом је испиту код позних посетилаца Тасилије! Мислите ли да је савремена уметност савременија или истинитија, или духовнија, од оне уметности која је била део живота прастановника Сахаре? У Тасилији је природа здрава као нигде, јер у њој више нема живота.

У овој књизи постоје два лика, два центра, два света. Један је сам аутор, други је циљ његових лутања. Сам трагалац о себи говори мало, али довољно. У ствари, таман онолико колико је потребно да вам допусти да се повремено сами ставите у његову кожу и покушате да разумете и видите оно што он види. Нешто од тога вам нуди уз изобиље детаља, нешто друго вам тек наговести и пусти вас да лутате простором сопственог духа и имагинације. Не даје вам увек разлоге, али вас с благочестивошћу води са собом куд год да се обрете. Изнад свега, не обмањује ни себе ни вас. Други центар је итинерар којим вас води. Све сама имена из подсвести: М’Заб, Ел Голеа, Ин Салах, Таманрасет, Хогар, Ђанет, Тасили Н’Ажер… Итинерар који пратите у једној јединој, огромној, држави (Алжир), кроз коју се путује као у древна времена, караваном који је моторизован, али исто онолико древан као и било који караван Туарега, који крстари од бескраја до бескраја, невезан минутима и сатима већ само потребом да се креће и да се стигне однекуда негде, бројећи изласке и заласке сунца и месечеве мене под безбројним звездама. Аутор описује пејзаже, градове, људе без ограде, куће без прозора, просторије без подова, небо без облака, сурову величанственост остатака деградираних планина, пустош камена и песка, митску и судбинску повезаност са изворима воде, неухватљиве благодети када је нема и пустошеће немани када неочекивано стигне. То је пејзаж који је беживотан, а опет у сталном покрету. Ту је заједница све, и сва насеља представљају низ изолованих светова који постоје као васељена унутар васељене. Својим анегдотама и причама води нас кроз крајеве у којима држава постоји као бескрајно удаљени ауторитет чији се домет и границе не могу јасно распознати, и где је појам цивилизације лоциран на породицу и најближе суседе. Све друго је домен мита. Миту садржај даје потреба, а не фабула и норма.

Ракочевићева Тасилија је богато је илустрована публикација. За разлику од других његових путописних књига (Света планина Кајлаш, ходочашће на Тибет, Београд 2011, У срцу Африке, експедиција Крагујевац – Килиманџаро ’75, Београд 2020) овде је мањи нагласак на спектакуларним фотографијама, иако их има у изобиљу. Ово је, пре свега, сентиментално путовање душе у трагању за порталом.

Тако се и окончава. Нема узбудљиве приче о повратку. Циљ је достигнут, враћање кући није тема. Али тема јесте нешто друго, нешто много битније. Књига се завршава једном речју која је истовремено и најсложенија и најсудбоноснија реченица која може бити. То је порука с друге стране.

Она значи да сте прошли кроз портал!