Лов на руске патке

Извесни адвокат, Чедомир Стојковић, наводно родом из Ваљева, који се раније није посебно истицао друштвеним активизмом, успео је да привуче пажњу српске јавности тврдњом да је у нашој земљи активно 4.036 агената Владимира Путина лично. Запретио је да он и његови сарадници формирају спискове таквих издајника и да ће их сукцесивно објављивати. Наизглед, не превише издашно саопштење... али кренимо редом.

Наивно је помислити да је број од 4.036 агената исто што и 4.000, јер таква „округла” бројка упућује на неки велики и оквиран број, те  готово идентично звучи као да је рекао пет или десет хиљада. Заправо, број 4.036 треба да нам каже да их је неко прецизно побројао и уредно документовао. Поређења ради, војнообавештајна агенција Украјине је недуго након почетка рата, на свом званичном сајту обелоданила имена 620 агената руске службе безбедности (иначе страница је још доступна), који су наводно активни на територији читаве Европе. У питању су агенти који као безбедносну меру у својим личним документима имају наведену исту адресу пребивалишта, а у питању је улица Бољшаја Љубљанка у Москви, која је некада била седиште КГБ, а данас ФСБ. Дакле рачуница је јасна, од 620 руских агената у Европи – њих 4.036 распоређено је у Србији.

У поменутим списковима упорно се користи термин „Путинови агенти”, што у колоквијалном говору представља синоним за припаднике ФСБ, будући да у нашем као и у многим другим језицима, агент неке стране земље уједно означава и агента стране службе. Ипак, сама реч агент има шире значење и може да представља заступника у различитим областима, попут осигурања, некретнина или транспорта. Са правне стране згодан аргумент – уколико се неко од пописаних побуни, одговорност се може умањити аргументом да никада није било тврдње да су у питању агенти руске тајне службе. За сада, такав џокер није употребљен, јер нико од именованих није тужио дотичног адвоката, чак га, колико сам ја испратио медије, нико није ни удостојио одговора или коментара. Првопрозвани са тог списка, директор БИА Александар Вулин, утолико је значајнији, јер би био изванредан преседан и светска вест број један (ово се чак и римује), да шеф неке националне безбедносно-обавештајне службе ради за другу државу.

Како је реакција прозваних изостала, може се закључити да га нико није озбиљно схватио, па изгледа да само ја покушавам да на озбиљан начин објасним необјашњиво. Ипак није у потпуности тако, „Данас” је објавио текст на ту тему, а на телевизији Нова С гостујући сам у емисији ДЛЗ поменути адвокат је имао могућност да изнесе своје тврдње. Наравно да у Србији има важнијих тема, али индикативно је да су овога пута изостали и сатирични коментари Зорана Кесића, нису се са њим спрдали Иван Ивановић и екипа, Дража му није посветио колумну, а није се ни изборио за предлог „Утиска недеље”. Никоме није засметало што неко у Србији прави списак издајника, као што је ономад засметало када је патриjaрх Порфирије, коментаришући појаву да одређени учитељи бране ђацима да похађају верску наставу и тиме крше Устав ове земље, рекао да ће, ако се таква негативна пракса настави, тражити да се објаве спискови са именима тих наставника. Либерално-леви сој тада није жалио џебане, али су за ову прилику ипак чували муницију.

Ипак да одговорим на важно питање, имали ли припадника руских безбедноснообавештајних служби у Србији? Наравно. Има ли чешких? Има. А белгијских? Има и њих. А има ли наших припадника у иностранству? Разуме се. Основни задатак таквих служби је прикупљање и анализа обавештајних података на основу којих политички и војни врх неке земље бива адекватно информисан о битним дешавањима, што је неопходно како би се донеле одређене одлуке. Сама обавештајна компонента, иако илегална, није суштински спорна, већ је спорна евентуална субверзивна делатност тајних служби. На једном историјском примеру, можемо јасно видети да ни тадашњем Совјетском Савезу није одговарала чињеница да је 1941. Краљевина Југославија приступила Тројном пакту, те је пратећи политичку агенду своје земље деловала и њихова тајна служба. Међутим, овде су их већ 27. марта претекли Британци и то је оно што је суштински спорно. Ипак, како су обавештајне активности прикривене и тешко доказиве на суду, ретко када имамо и јавну потврду шпијунских активности. Најчешће се догоди да се неки службеник одређене амбасаде прогласи за персона нон грата, те да му се ускрати гостопримство. Ретки су случајеви попут хапшења извесног Џона Нејбора, трећег секретара америчке амбасаде у Београду и генерала Момчила Перишића. Нејбор се позвао на дипломатски имунитет, а Перишић је правоснажно осуђен за издају.

Ко се све налази на фамозном списку домаћих издајника – страних плаћеника? До сада смо видели четрдесетак имена; сви су познати широј јавности, а заједничко им је да се готово сви баве политиком. Углавном су угледни људи, а има и оних којима бесплатни публицитет добро дође, просто да пожеле да овакав епитет ставе у своју биографију – хеј, Путинов агент лично! Једно име ми је посебно привукло пажњу, ради се о Миши Вацићу, који би заиста и био добар кандидат за ову делатност. Наиме, у Израелу сам једном приликом видео мајицу са натписом која је упућивала на шалу на сопствени рачун, на понекад претерану фаму која обавија рад њихових тајних служби. На грудима је писало „Ја радим за Мосад”, а на полеђини „То је толико тајно, да чак ни ја не знам шта радим”. Ако би којим случајем нека контраобавештајна служба ухватила Вацића и подвргла га непријатним методама психофизичког ислеђивања, са намером да им открије ко је, шта је, за кога ради и шта ради, он им засигурно не би ништа одао.

На крају, кључно питање. Како су поменути адвокат и његов тим тако ефикасни у откривању баш руских агената? Умеју ли да открију и португалске? Можда је у питању неки природни дар од Бога, можда специјализована обука, ко ће га знати? Ипак, некако ме највише подсећа на употребу абдуктивног резоновања, где се простим проматрањем неке појаве покушава изнаћи најједноставније и најлакше објашњење у датом тренутку, а чији је пример надалеко познати „пачији тест”. Тест гласи: ако наиђеш на нешто што личи на патку, хода као патка, плива као патка, гаче као патка – нема сумње да је у питању патка. Једно је сигурно, адвокат и његов тим за откривање Путинових агената у Србији знају да ухвате руску патку!

Аутор је професор Факултета за међународну политику и безбедност Универзитета „Унион Никола Тесла”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa