Јануарски јанус

Борба за душе ТВ гледалаца се наставила и у прошлом месецу. Једна страна је престала да сатанизује Европу и сад, иако супротстављене, дувају у исту тикву: Нема нам живота без Европе. И како сада да одлучимо кад немамо две опције. У ствари, имамо две исте. Као онај Буриданов  несрећник, што је умро од глади.

Е сад, има и треће опције – друга страна завесе. Путин или Бајден, питање је сад. Бајден је рођен усред рата (Другог светског), а Путин усред  хладног рата. Значи, подзнаци су им бог Марс. А ми као да смо пали са тог бога. Уосталом, одлучиће народ. На овај или онај начин.

Одлучио би народ да га стално не збуњују. Они људи што живе у телевизору, такозвани дежурни аналитичари, упадају у контрадикцију, коју су сами ископали. Гледам, ономад, једну са „националистичком” фреквенцијом, бурна дебата о апелу  косовским Албанцима да не купују српску робу. И сви су се сложили да је срамно, да није цивилизацијски, да не води ничем добром... Сутрадан, исти ти аналитичари показују фотографију  неке опозиционе групице за столом и са флашом хрватске воде „јана”. Не бих могао да набројим  све увреде изречене о издајницима, помањкању патриотизма, страним плаћеницима... Да ли је то било „цивилизацијски”?

Иде фебруар и имамо два-три дана мање за одлучивање о Косову, а опет не можемо преко колена, поготово што не знамо о чему одлучујемо и шта тамо пише. У сваком случају, морамо да будемо јединствени, што последња дешавања и показују: Ђилас више није „лоповчина” него господин Ђилас, Орлић  ћути док други говоре, председник више не преслишава новинаре...

Једино ме брине да ако се Срби сложе, то више не би били Срби.

Да  нам није Новака...

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa