Математика у проблему

Диплома Математичког факултета јако је цењена у друштву, јер отвара бројне могућности запослења у најеминентнијим образовним установама, познатим компанијама, банкама, осигуравајућим друштвима код нас и у свету. То потврђује и статистика познатих светских медија за запошљавање: међу десет најбоље плаћених послова за њих шест образовање се стиче на математичким факултетима.

Али лоша страна ове „статистике” јесте недостатак наставника математике у основним и нарочито средњим школама због ниских плата и статуса професора. Поставља се питање ко ће ђацима за десет година предавати математику и с колико знања ће ученици долазити на пријемне испите на факултете.

Много петица, мало знања

Београдски Математички факултет почео је да се прилагођава новонасталој ситуацији па ће од следеће године, према речима његовог декана др Зорана Ракића, за студенте прве године увести нови предмет – Елементарна математика (садржај овог предмета су основна математичка знања која је студенти требало да стекну у средњој школи).

Искуства с полагања пријемних испита последњих година показала су да је ниво знања кандидата све слабији, а оцене у књижицама све веће. Резултат – све је виши проценат одличних ученика па чак и вуковаца по основним и средњим школама који не успевају да положе пријемне испите на факултетима.

Интересовање за професорска занимања у целој земљи је на веома ниском нивоу и без дугорочне стратегије државе овај проблем се не може решити, каже Ракић.

На смеру Информатика на београдском Математичком факултету попуњено је свих 160 места, интересовање бруцоша за смер Математика је слично или нешто мало мање, док је на смеру за професора математике и рачунарства – уписано свега девет бруцоша.

– То је катастрофално за наш образовни систем, али је и разумљиво јер кандидати треба да заврше тежак факултет да би радили за мале плате у просвети и да би сви у процесу образовања, ђаци, родитељи и држава, имали већа права од њих. За овакву катастрофалну ситуацију у образовном систему криве су власти у последњих 30 па и више година, којима су уста пуна обећања о стратешким улагањима у наше образовање у предизборним кампањама, а када дођу на власт никако да пређу с речи на дела – истиче Ракић.

На смеру за професоре математике драстичан пад је почео од 2015. године, када је било више од 110 кандидата на пријемном испиту, да би се из године у годину број смањивао и пао испод десет. Подаци показују да је слично и у Нишу, Новом Саду и Крагујевцу. Упућени страхују да ће у наредним годинама ти бројеви пасти испод три кандидата на пријемним испитима.

– Резултат овакве образовне политике је да је у школама у Србији 2018. године недостајало око 500 наставника математике и исто толико и информатике, а сада је ситуација још и гора. Плате у просвети су исувише мале у односу на просечну плату и знатно заостају не само за европским земљама, него и за државама у окружењу. Плата професора у средњој школи код нас је мања од просечне, износи око 70.000 динара, а требало би да буде око 1,5, а у основним школама око 1,3 пута већа – каже наш саговорник.

Примера ради, у Немачкој наставник који је на почетку каријере добија око 1.500 евра месечно, а професори с искуством и дужим стажом плаћени су и до пет хиљада евра. Просек плата у Немачкој је око две и по хиљаде евра. Код нас плата редовног професора универзитета је око 120.000 динара. Толико даје Министарство просвете; а факултети који имају много студената и пројекте с привредом из сопствених средстава додају одређена средства.

У земљама у окружењу, примера ради у Црној Гори, универзитетски професор прима 2.400 евра. Оваква „рачуница” нагони математичаре у просвети за промену радног места или за одлазак у иностранство. Уз мало специјализације у ИТ компанијама, професор математике или информатике може релативно лако да повећа своје приходе за неколико пута. Не само да одлазе професори средњих и основних школа већ и факултета па је, по речима декана, и високо образовање све више угрожено. Ако овакав однос просечне плате у ИТ сектору и плата наставника на универзитету (које обезбеђује држава) остане десетак година, неки факултети у Србији ће се суочити с озбиљним недостатком наставничког и научног подмлатка, а самим тим и кадрова у некој перспективи, каже декан.

– Процват информатике, чему је првенствено допринео долазак страних водећих компанија из САД и западноевропских земаља у Србију, донео је велики пораст запослености и великих плата у ИТ сектору у Србији с тенденцијом даљег раста. То је добро за државу због могућности добрих зарада и прихода од пореза, али држава мора брже да реагује како би се избегле лоше стране ове појаве. Догађа се да се у Америци информатичке компаније затварају и отварају у Србији и неким другим државама, првенствено због јефтиније радне снаге. Математички, као и ФОН или Електротехнички факултет пре свега су интересантни студентима због тога што им дају широке могућности рада и запослења у ИТ сектору на одлично плаћеним пословима – истиче професор Ракић.

Према информацијама из основних и средњих школа наставу из математике најчешће обављају апсолвенти Математичког, Машинског па и Шумарског и других факултета.

Декан Математичког факултета упозорава да ако се жели задржати макар садашњи квалитет наставе у средњим и основним школама, плате би морале да се повећају значајно, али и да се промени законска регулатива коју смо олако почели да преписујемо од западноевропских, посебно англосаксонских земаља без консултације наших стручњака. Такође, потребно је и да се вратимо на законска решења која штите интересе професорског звања (од тога да им се нико не меша у посао, да имају пристојне зараде, да се штити њихов ауторитет) и да се свим овим потезима млади стимулишу за наставничку професију.

– Ми идемо ка англосаксонском моделу где постоји неколико државних школа на врло високом нивоу, као што су Математичка и Филолошка гимназија у Београду и у још неколико градова, а све остале средње школе су осредње или чак веома лоше, с тенденцијом даљег погоршања квалитета због недостатка квалитетних кадрова. Између та два нивоа квалитета државних средњих школа појавиле су се приватне средње школе које су скупе и већина родитеља то не може да плати – указује професор Ракић.

Некада престижно занимање

Наш саговорник истиче још један проблем: држава је увела професорима обавезу вођења гомиле статистике која им одузима време када заврше наставу, па и тиме демотивише људе да се баве овим занимањем.

– Професор у основној, а поготово средњој школи или гимназији некада је било врло престижно занимање, док је сада спало на недопустиво ниске гране, а то је врло лоше за свако друштво и државу – упозорава професор др Зоран Ракић.

Да предају ђацима и без титуле мастера

У просвети сугеришу да би било добро променити Закон о основама система образовања и васпитања тако да математичари могу да предају у школама с основним студијама без мастера. Сада им је потребна мастер титула да би могли да се запосле на неодређено и да уопште стигну до плате од 70.000 динара. Ако немају мастер већ само завршене основне студије математике, плата им се умањује на ниво више школе, а ако су студенти завршних година, онда раде за плату у нивоу средње школе.

Има ли решења? Какогод, нешто мора да се предузме, а без државе, односно Министарства просвете нема трајнијег излаза из наведених проблема.

За школовање нашег математичара око 300.000 динара

– На просечним универзитетима у САД годишња школарина кошта око 60.000 долара, а на елитним као што је Харвард и знатно више. На европским универзитетима држава покрива већи део трошкова студирања, који су вероватно нешто нижи него у САД. Код нас држава по једном студенту издваја око 300.000 динара који је на буџету, што је веома мало ако се узме однос просечних плата код нас и у развијенијим земљама, као и однос квалитета образовања (ту се првенствено мисли на Математички факултет) код нас и на западним универзитетима. Они који су самофинансирајући заправо су суфинансирајући, јер покривају око 60 процената па и мање од износа који даје држава. Да би се побољшала настава на универзитетима потребно је издвојити више новца за високо образовање. Један од модела је и да држава студентима даје кредите за нешто реалније трошкове школарина, које би будући дипломци уплаћивали факултетима приликом уписа и враћали када се запосле – предлаже декан Математичког факултета.

Век и по постојања Математичког факултета

Математички факултет ће 20. децембра 2023. године стићи до ретког јубилеја, стопедесетогодишњице од оснивања. За век и по бројни су велики научници изашли с дипломама, а међу најпознатијима су његови утемељивачи Мика Петровић Алас и Милутин Миланковић. Прва катедра за математику основана је 20. децембра 1873. на Великој школи на тадашњем природноматематичком одсеку Филозофског факултета.

Бивши студенти овог факултета данас раде у чувеним компанијама, али и као професори на светски познатим универзитетима.

Решење у педагогији

Владимир Мићић, универзитетски професор у пензији и један од утемељивача Математичке гимназије, подсећа да је некада Виша педагошка школа била расадник квалитетних кадрова за наставнике у просвети. Ту су се образовали и професори математике, географије, физике, који су имали и педагошка и психолошка знања за рад с ђацима. Ова установа укинута је још 1987. године. Остало је врло мало тих кадрова у настави, а ускоро ће се и они пензионисати.

Мићић предлаже да се поново оснује ова установа, сада као факултет и то с доста часова педагогије. Јер, поставља се питање да ли неко ко је завршио неки од данашњих факултета уопште жели да ради с децом од петог до осмог разреда или средњошколцима. Питање је и колико дипломирани математичар или физичар уме да пренесе знање деци тог узраста. Пред будућим наставником у школи је и много захтева: да дипломира, положи мастер, затим и државни испит, да сакупља бодове одлазећи на семинаре. Пошто на неким факултетима не постоји педагогија, то подразумева и да сам наставник у својој режији додатно положи и предмете из ове области. Професор Мићић верује да свега тога не би било да постоји Педагошки факултет који би похађали будући наставници разних предмета па и математике.

С децом није лако радити, треба имати знања да се ангажују повучени ученици, препознају талентовани, а посао у просвети мора и да се воли.

– Наш систем образовања остаје без кадрова који су по опредељењу наставници, а то се одражава и на квалитет наставе – истиче Мићић.