Треба формирати резерве гаса док се не прошири „Банатски двор”

Од потписивања меморандума о проширењу јединог подземног складишта гаса у „Банатском двору” прошло је четири година (19. јануар 2019), а „Гаспром” због свеукупних околности и рата у Украјини вероватно ће наставити да одлаже почетак градње друге фазе која би омогућила утискивање 800 до милијарду кубика гаса, зато Србија не треба да губи време и чека да до тога дође. Ако знамо да би наредна зима, како се више пута у јавности чуло, могла да буде још тежа, бар када је реч о обезбеђивању нових количина гаса – решење постоји.

– Треба остварити оно што предвиђа Закон о енергетици. До данас није искоришћена могућност да се формирају обавезне резерве гаса у складу са члановима 346-353, поменутог закона. По аналогији са већ формираним обавезним резервама нафте могу се наћи средства за финансирање проширења „Банатског двора” или неког другог потенцијалног складишта и тако чувати све потребне резерве у нашој земљи. „Гаспром” ће вероватно одлагати почетак градње, што је разумљиво у овим приликама, али и ми може да нађемо неко друго повољно решења – објашњава за „Политику” др Петар Станојевић, бивши саветник у Министарству за енергетику, а данас професор на Факултету за за безбедност.

– Када је реч о проширењу „Банатског двора”, раније је проблем био у недостатку пројектне документације и последично високој цени која је добијана кроз понуду. За пројекте по принципу „кључ у руке” цена је виша зато што је мање пројектне документације па су ризици за понуђача већи – наводи наш саговорник.

На констатацију да је речено да треба очекивати ново поскупљење гаса за домаћинства, и колико би у овом часу могла да износи та нова реална цена, Станојевић наглашава да нема тачан податак колико сад кошта гас за домаћинства, али знајући методологију на основу које се цена формира, може с великом вероватноћом да каже да је испод реалне вредности.

– Цена је остала скоро замрзнута из доба када се формирала на основу само „нафтне формуле” по којој смо набављали гас од „Гаспрома”. Делом прошле године куповали смо количине гаса за складишта и потрошњу које су по биле веће од оних предвиђених уговором са „Гаспромом”, дакле по тржишним ценама које су достизале и по 3.000 долара за 1.000 кубика. И данас су цене на слободном тржишту око 700 долара што је око два пута више од оних по којима набављамо од „Гаспрома”. Колико и како се то одразило на „Србијагас”, његове билансе и ликвидност је питање за њих, јер они поред домаћинстава и система за даљинско грејање продају гас и индустријским потрошачима (око две трећине количина) за које се цене формирају на другачијим основама. „Србијагас” ће бити ликвидан када се цене ускладе са тржишним, али и када буде оптимизирао свој инвестициони портфолио и смањио трошкове. Дакле, то већим делом зависи од цене, али ови други фактори уопште нису занемарљиви – објашњава Станојевић.

Додаје да је део решења у поскупљењу како за становништво, тако и за привреду, али томе треба прићи опрезно, после анализе и оптимизације инвестиција и трошкова. Цене гаса за привреду су до данас биле релативно ниске у односу на земље у окружењу, што доприноси нашем развоју, останку и доласку страних инвеститора у земљу, али није решење ни да држава узима на себе терет плаћање разлика у цени. Тренутно решење за Србију је да остане при постојећим уговорима са „Гаспромом” и да проба да их „прошири”, јер на тај начин добија најјефтинији гас. Једног дана када се изгради гасовод Ниш–Димитровград–Софија и ЛНГ терминал у Александрополису можемо почети да мислимо и о потпуном отварању тржишта и евентуалној промени снабдевача. До тада бисмо морали да се чврсто држимо постојећих уговора.