Продавци државне имовине

Министар који користи државни стан, а има свој и никако да га напусти, говори лоше и о држави и о себи, али још горе је што министар који је спровео толике спорне и лоше приватизације не заслужује већу пажњу због оног што је радио као продавац државне имовине него као корисник државног стана. Да су камере пратиле Влаховића када је поклањао „Сартид” и претварао друштвену у државну имовину и тако је отео онима који су је стварали, данас би писао одбрану пред судом уместо што одлучује о вредности НИС-а. Да су вредни новинари пратили са ким Мишковић склапа савезе не би хрватски тајкун Тодорић био власник великог дела Војводине, да су камере бележиле сваки излазак Динкића из централе ове или оне западне банке, Србија би данас имала оно што Словенци зову национално банкарство. Поглед Србије усмерава се на баналне примере бахатости власти и не сме да сагледа целу слику, да препозна лица људи који су јој отели право на промену и наду, па ма каква она била.

У Србију је од две хиљадите ушло четрдесет шест милијарди долара, продата је имовина за још неколико милијарди, а ипак се Србија задужила још двадесет шест милијарди, није сазидала ни једну фабрику, има милион незапослених, бедне пензије, здравство и школство које се плаћа.

Медији не чекају испред врата власника приватизоване Србије да их питају како су купили фабрике за неколико евра и одмах их препродали за неколико милиона, не уходе Шутановца који продаје војну имовину на начин и по цени за коју нико не може рећи да је зна или разуме. Новине и телевизије не покушавају да најбогатије људе Србије у клубу „Привредник” питају одакле им право да учествују у формирању владе и да ли су платили ПДВ на куповину политичара и партија. Србија као да неће да се суочи са истином погубнијом од броја дана које Бубало бесправно проводи у државном стану, са истином о систему у коме је могуће да гувернер НБС одговорно тврди да је кућу на Дедињу купио за триста хиљада евра без обзира на то што таква вила кошта најмање милион евра или да министар полиције тврди да није знао зашто непознатом човеку у непознатом стану носи пун кофер пара баш као што не зна ко хапси по Србији или како то уз Батајнички друм ничу лаптопови. Која је то телевизија пробала да пробуди, да разбесни, да згрози Србију док су раднице „Јумка” штрајковале глађу и због тога их обезбеђење фабрике пребијало. Бубало са пуним правом не разуме зашто га сада медијски разапињу када то нису чинили док је продавао десетине фабрика и нису га питали ко све остаје без хлеба јер неко мора да купи и „Генекс” и „Це-маркет”.

Србија броји дане до његовог изласка из државног стана и не пита зашто држава не учествује у обарању суманутих цена квадрата. Случај Бубало изазвао је промену правилника о коришћењу службених станова, а која ће то оружана отимачина државне имовине уз помоћ и присуство власти изазвати макар искрено извињење, шта то треба да се деси па да се владари Србије застиде због сиромаштва својих поданика и наљуте због богатства оних који су их купили и поставили на власт.