Двострукост будућег положаја КиМ?

Нека прагматична размишљања

– Када је већ Србија, на темељу Устава из 2006. године, пропустила да донесе уставни „Закон о суштинској аутономији” КиМ, било би корисно инсистирати на косовском закону о суштинској аутономији Заједнице српских општина. Којим би јој припало све осим политичке самосталности, посебно очување, неговање и заштита националног и културног идентитета

– Укључивање Русије и Кине око коначне верзије текста немачко-француског предлога за распетљавање косовског чвора

– Непристајање на актуелне ултиматуме и целовито и објективно обелодањивање сваке и званичне и пратеће до сада можда скриване клаузуле тог документа у настајању, као и свих претећих изјава главних западних политичких играча

– Пошто је Уставни суд Србије 2013. године одбио да оцењује уставност Бриселских споразума квалификујући их политичким актима, испада да је могуће политички прихватити амодификовани француско-немачки документ (и) без промене уставних граница Србије, јер, по дефиницији, ниједан политички чин не производи правна дејстава

– Двоструки статус КиМ био је и у Уставу СФРЈ из 1974. године – јужна србијанска покрајина је била функционално директно припадајућа југословенској федерацији, а истовремено (и) у саставу Србије. Mutatis mutandis би требало да остане и убудуће, разуме се у знатно промењеним приликама: КиМ као јужни србијански ентитет sui generis, уједно да му као таквом припадне „неометајућа засебна столица” у УН и другим међународним организацијама (фуснота „Република Косово”).  Без икаквог тзв. обостраног признања. Уосталом, Србија је дуго седела, а и данас то покушава, на најмање „две столице” у међународним односима, па није искључено да ускоро стекне и „двоструко чланство” у УН!?

 – Буде ли потписан тај и такав инострано срочени папир уз одговарајуће измене, али и резерве са србијанске стране, он, на крају крајева, остаје  политички, а не правни акт који се, будући потписан под принудом, може свакад ваљано и – једног дана савршено уређеном међународном правном и националном поретку – судски успешно оспоравати као правно апсолутно мањкав.

– Речју, будући скицирани положај КиМ био би, иако у суштини нелогичан и противуречан, ипак, унеколико уравнотежено решење, по свему судећи, ипак привремено. Док трају постојеће драстично озбиљно неповољне и  непринципијелне међународне околности. Најважније је да се избегну оружани сукоби, али не привидни „мир” на штету Србије и српског становништва на КиМ.

– Дакако морале би се установити чврсте међународне гаранције – утврђене на једној најхитније одржаној Конференцији о КиМ под окриљем УН – за пуну заштиту слобода и права свих грађана КиМ, неалбанског становништва нарочито и њихових тамошњих светиња.

– Све у свему, зар су и сâм живот и историја логични и стабилни? Притом, право се, особито на међународном нивоу, показује као политички растегљиви жарач. Дакле, двострукост будуће позиције КиМ, као конститутивног, а истовремено и међународно одвојеног парчета Србије – чини ми се једина је реалност и макар делимично прихватљива солуција у овом свеколико чудовишном времену и неправедном и недоследном  светском окружењу.

Професор Правног факултета Универзитета Београду