Успех иде само уз ризик

Аница Добра, изузетна глумица домаћег филма, спада у уметнике који више воле да дела говоре о њима, него да објашњавају своју глуму. Уз скоро дводеценијски рад у Немачкој, звезда филмова „Већ виђено“, „Балкан експрес 2”, „Сабирни центар”, „Како је пропао рокенрол” и „Црни бомбардер”, последњих година све више снима и у српској кинематографији. У разговору за наш лист то објашњава улогама које је интригирају, енергијом младих редитеља који је добро воде, али и сарадњи са овдашњим колегама, којој се увек радо враћа.

На Фестивалу глумачких остварења домаћег играног филма који се вечерас завршава у Нишу, Аница је промовисала филм „Љубав и други злочини” Стефана Арсенијевића, чија је београдска премијера заказана за 17. септембар у Сава центру.

У филму „Љубав и други злочини”, тумачите лик Анице која жели да напусти Србију. Пошто често снимате у Немачкој, да ли сте размишљали да напустите Србију односно, шта Вас је овде задржало?

То је ствар осећаја у стомаку, али и инстинкта. Касних осамдесетих нисам била видовита да схватим шта ће нам се догодити. Када сам почела да радим у иностранству, схватила сам да сам донела праву одлуку: да где год да радим, волим да се вратим кући. Мени је потребна база и камен-темељац на коме сакупљам енергију. Волим да моја полазна тачка буде Београд, и то је лична одлука. Постоји паралела са филмом „Љубав и други злочини”, јер је реч о жени која је у четрдесетим годинама жртва времена у којем живи, својих идеала, хтења и страхова. Из свега тога у њој је прорадио ген за опстанак. Она постаје храбра, особа која се усуђује и која жели да спроведе своје одлуке. То су импулси које човек добије само једном у животу и које треба пажљиво да ишчита. Аница је у филму осетила тај тренутак и пронашла нови пут за себе, јер успех постоји само уз ризик.

Потребна је храброст у доношењу одлука и у показивању емоција.

Храброст је увек потребна, без обзира да ли се ради о егзистенцији, послу или емоцијама. Потребна је одлука, али и срећа. За ту срећу је потребно да је човек талентован. Бити талентован за срећу, значи заслужити је. С друге стране, када се код нас спомене амбиција, она има негативну конотацију. Амбиција може да се назове идејом или задатком и без амбиција остајемо на истом. Комплимент је када ми кажу да сам се променила у односу на пре двадесет година. То значи да идем даље, да растем и сазревам.

У филму је приказано сивило Београда и на њему се инсистира. Како Ви данас видите Београд?

Због свега што смо проживели до сада, Београд је стециште талентованих младих уметника и извориште нових идеја. На другим просторима, уметници се инспиришу одласком на путовања или, нажалост, када им се догоди нека трагедија. Ми инспирацију носимо у себи и то треба искористити. Многи кажу да филм „Љубав и други злочини” има нешто мрачно у себи. Гледалац осећа хладноћу, али и сивило које је наглашено кроз фотографију и безнађе јунака. Београд не доживљавам тако и све се у мени буни против такве слике. То што сивило одише у филму не мора да говори да је Београд сив и тужан.

Редитељ Арсенијевић је управо најсветлијим бојама приказао главне јунаке?

Без обзира на све око нас, људи су ипак добри и нису негативни, па тако и филму. Чиме год да се јунаци у филму баве, они у себи носе исконску доброту и то везује публику за овај филм.

У једној од изјава после премијере филма у Берлину истакли сте да је филм настао захваљујући луцидност редитеља Арсенијевића. У чему се она огледа?

Пре свега у идеји, јер јеАрсенијевић млад редитељ са циљем који је имао визију шта жели. Луцидност је и маштовитост, духовитост и храброст да се усудите да направите нешто другачије, а „Љубав и други злочини” су некомерцијални филм, по мом мишљењу необичан за наше просторе

Како Ви балансирате између комерцијалног и уметничког у каријери?

Захвална сам ако ми се тај баланс дешава. Основ глумачког посла је како глумац ради, а не шта ради. На овим просторима има много талентованих глумаца. Чак и у најбаналнијим ТВ серијама можемо да видимо да они привлаче не само широке народне масе, него и стручну публику која је задовољна тим креацијама. Комбинација комерцијалног и уметничког прави од глумца задовољног уметника.

Јесте ли Ви задовољна уметница, глумица?

Не знам колико треба да будем задовољна и да ли ћу икада бити задовољна, или ћу стално џангризаво коментарисати да сам могла боље и другачије. Циљ ми је и на томе радим да будем задовољна особа.

Пре три године сте били номиновани за најбољу глумицу у Немачкој, прошле године на нишким „Филмским сусретима” награђени сте за улогу у филму „Клопка”, а и ове године сте један од најозбиљнијих кандидата за једну од награда. Примајући недавно награду за најбољу улогу на Сопотском филмском фестивалу, изјавили сте: „Нисам за бацање”. Зашто сте тако нешто помислили?

Сматрам да сам неко ко је у каријери на време почео да добија награде. Моја амбиција је тада била да неко погледа филм у којем играм и да ме примете. Данас са великом захвалношћу примам сваку награду и увек се изнова изненадим ако се она догоди. То је због тога што знам да смо у расаднику добрих глумаца и што се налазим у дивном друштву.

-----------------------------------------------------------------

Од Милене до жене са сломљеним носом

Пре три године почели сте снимање филма „Сенке” о Милеви Марић-Ајнштајн. Докле се стигло са тим пројектом?

Филм о Милеви ће постојати али због финансијских проблема неће бити у форми играног филма, већ највероватније као документарно-играно виђење њеног живота.

Крајем септембра почињете снимање филма „Жена са сломљеним носом” Срђана Кољевића? Шта можемо очекивати?

Најавила бих га као најискренији Кољевићев филм до сада. Он има необичан сензибилитет, јер поседује таленат да из петних жила извуче емоције и догађаје који су аутентични.