Патрик Бесон – Ђоковићев пророк

Прошле године у октобру Патрик Бесон је у својој књизи коју је објавила Чигоја штампа „Новак Ђоковић, Рат звезде”, прорекао повратак Ђоковића у Аустралију. Бесон пише:

„Да ли ће се Новак једног дана вратити у Аустралију, једину земљу где је стављен у притвор? Кенгур, рећи ће људи. Цео аустралијски народ – после 250 дана забране кретања – устао је као један, као гном против Србина. После неколико месеци патње Аустралијанци нису хтели да светски број 1 дође, игра и, у случају да победи, њима испред носа у џеп стрпа два и по милиона US долара. Има много Срба у Аустралији. И доста Хрвата. Немају никакву прилику да се сретну с обзиром на димензије земље. Срби су демонстрирали испред ’Парк хотела’, осредњи хотел са две звездице претворен у ужасан центар за притворенике. Хрвати су остали испред својих омиљених телевизијских серија: један Србин у г......а.

За Новака Ђоковића, монаха (који то није) добротвора. Добар самарићанин за све Србе. Он на плећима носи читаву своју земљу, док се Швајцарска веома добро сналази и без Федерера, а Шпанци не осећају потребу за Надалом. Новак и његових девет милиона деце, које треба разонодити и нахранити. Читав народ на својим раменима. Сваку победу народ слави. Сваки пораз народ жали. Остали имају каријеру, он има судбину. Док његови противници улазе на игралиште он продире у Историју. Никада се једна земља толико није идентификовала са својим спортистом. Или можда јесте, француска предграђа са Зиданом 1998. године.

Новак Ђоковић није играч, он је свештеник. Лоптица, то је ђаво кога оба противника грубо шаљу један другоме с надом да се проклетница неће вратити на њихову страну. Новак је Близанац, као Пушкин, и обојица, у неку руку, пишу на исти начин: брзо и добро.
Појавио се на лицу земље у најгорем тренутку – али и у најбољем за једног спаситеља – у време последњих балканских ратова (1992–1999). Први пут у Европи, после више година, уз реч ’српски’ било је и похвалних придева. Спортски коментатори нису могли да говоре другачије. Чинило се да Новак, налик чудесном Бодлеровом облаку, лебди над историјским драмама које су пролазиле преко његове дивне земље. Одједном се у новине и телевизијске дневнике у Београду поново вратила лакоћа – она лакоћа коју испоручују велики снабдевачи, уметници и спортисти. Новак је у српску песму поново унео лаке и заводљиве рефрене који су били нестали.
Тенис је рат – зар лоптица не лети брзином метка – рат у којем нико не гине, и то је велики напредак у поређењу с нормалним ратовима, то јест с ненормалним ратовима. И овде има победа и пораза, али ни једни ни други нису крвави.
Србија наставља да запоседа стадионе, вероватно је то оно што се зове ’велика Србија’. Њен пастир је Новак, са својом великом торбом у којој је његово оружје: рекети.”