Европол стиже у Србију

Србија ће у септембру потписати уговор о сарадњи са Европолом, полицијском организацијом Европске уније, чиме ће бити отворен још један канал међународне сарадње чувара реда. Ова полицијска организација са седиштем у Хагу заправо је врхунска аналитичарска служба, а круна сарадње са Србијом биће размена официра за везу која ће накнадно уследити.

И овом полицијском дипломатијом бавиће се припадници Одељења за међународну полицијску сарадњу МУП-а Србије, у коме је и Национални центар бироа Интерпола „Београд”. Ових дана имају пуно посла: из Италије су екстрадирани Томислав С. (1984), осумњичен за убиство и изазивање опште опасности и Бојан Г. (1983), осумњичен за трговину људима, а из Словеније Мирослав П. (1979) који се терети за разбојништво, изнуде у покушају и тешке крађе.

– Сваке године се, по потерницама расписаним из Србије, обави екстрадиција око 40 до 50 особа. Са друге стране код нас, по потерницама других држава, у просеку се годишње ухапси око 20 до 25 страних држављана који се предају земљама које их траже. Интерпол у целом свету годишње обави око 1.500 хапшења – каже Милош Опарница, начелник Одељења за међународну полицијску сарадњу МУП-а Србије.

Он објашњава да, из професионалних разлога, не може да говори о томе да ли је за неким расписана међународна потерница. Ипак, будући да не постоје званични критеријуми по којима би се направила топ-листа најтраженијих бегунаца у иностранству, може се рећи да су у врху интересовања МУП-а Србије преостали чланови „земунског клана” и сви за којима је потернице расписао Специјални суд у Београду.

Опарница истиче да не постоје потернице Интерпола већ конкретних држава чији судови (а не полиција) их расписују. Најпознатија је такозвана „црвена” потерница по којој свака полиција мора да притвори бегунца ако наиђе на њега. У хитним случајевима подједнако је ефикасна и такозвана „дифузна” потерница која повлачи исте обавезе као и „црвена”, с тим што је на држави која је расписује да накнадно достави све неопходне податке као што су фотографија бегунца или његови отисци прстију. Полиције радо користе и „плаву” потерницу која подразумева дискретну контролу кретања осумњичених увидом у њихове пасоше на граничним прелазима, аеродромима… Једне потернице важе за суседне земље, друге за целу Европу и треће за цео свет.

Професионалци у полицијском послу држе се далеко од политике, па тако није било спорно да ли ће словеначка и мађарска полиција задржати Агима Чекуа или Хашима Тачија за којима Србија трага због тероризма. Али, тамошњи судови су их, уз нека правна објашњења, пустили на слободу и зато јер су у питању „носиоци функција” на Косову које је под заштитим УН. Са таквим тумачењем међународне потернице ослободила се и Јулија Тимошенко, премијер Украјине.

Осим Интерполових потерница постоји и Европски налог за хапшење, правни инструмент држава ЕУ. Подразумева екстрадицију осумњичених из једне државе Уније у другу која трага за особом, с тим што им се гарантују права каква би имали у својој земљи. Пошто Србија није у ЕУ, наши грађани не могу да буду изручени по том налогу.

– Код расписивања потерница тражи се сагласност Министарства правде јер та институција сноси трошкове екстрадиције. Потернице се не расписују уколико је запрећена казна до две године затвора а трошкови екстрадиције износе од две, три па чак и до десет хиљада евра ако се ради о некој далекој земљи – истиче Опарница.

Наиме, неопходно је платити авионске карте, трошкове смештаја у хотелима за инспекторе, дневнице за иностранство… На тим задацима, уз инспекторе из бироа Интерпола, ангажовани су и полицијски специјалци – у цивилу, наравно. Чак и велика имена подземља као што су Сретен Јоцић звани Јоца Амстердам или Дејан Миленковић у Србију су екстрадирани редовним авионским линијама. Никада није било проблема, сигурно и због опсежних превентивних мера безбедности…

Београдски биро Интерпола има посла и због замене путних исправа у Србији, па су тако државе чланице међународне полицијске организације обавештене о изгледу новог пасоша као и року важења старе путне исправе. Интерпол, између осталог, има на располагању базу података о украденим и несталим личним документима у целом свету.

– У њој су похрањени подаци око 16 милина документа (95 одсто података се односи на путне исправе), а међу њима је и око 60.000 украдених и несталих пасоша грађана Србије.

Криминалци из Србије највише цене лажне пасоше Хрватске и Словеније, који им одговарају јер им нису потребне визе за кретање по Европи, а „покривени” су сличним језиком па нису сумњиви полицајцима који их легитимишу. Њихова цена на илегалном тржишту је од две до три хиљаде евра, а европско подземље често злоупотребљава пасоше Италије и Белгије у којима су се десиле велике крађе образаца за путне исправе. Тржишни закони указују да ће и нови пасош Србије добити на цени у подземљу када наши грађани буду путовали без виза. Стари „плави” пасош, чијим власницима је кретање отежано неопходним визама, готово да је безвредан међу криминалцима. У мањем обиму злоупотребљаван је једино од стране косметских Албанаца којима је био потребан за путовања у Македонију или Турску, а забележени су и случајеви трговине људима када је ова путна исправа практично служила за прикривање идентитета и „убацивање” савременог робља у Србију.

-----------------------------------------------------------

Косово не може у Интерпол

Држава која није чланица УН не може да буде примљена у Интерпол тако да не постоји могућност да Косово, након једнострано проглашене независности, постане чланица међународне организације криминалистичке полиције, каже Милош Опарница. Тако је и Србија, односно тадашња СР Југославија, крајем 2000. године примљена у УН а тек следеће године у Интерпол, а исто је важило и за Црну Гору након изласка из Државне заједнице СЦГ.