Српски спорт у пекиншком огледалу

Од извештача „Журнала”

Пекинг, 26. август – Атланта је 1996. нашем спорту донела четири медаље (једно злато, два сребра и једну бронзу), Сиднеј три (1–1–1), Атина пре четири године две (0–2 –0). Пекинг је на том нивоу 3 (0–1–2).

Али да ли баш можемо да кажемо да је српски спорт испунио очекивања на највећем спортском такмичењу? Између очекивања с једне стране и реализације с друге одавно не постоји знак једнакости.

За Србију лако може да се каже да су жеље биле далеко од сурове реалности која нам је јасно показала где смо. По броју медаља 62. на свету. Тај податак не мора много да значи да смо имали још такмичара који су били близу макар и уласка у финале.

Уз све и податак да су две медаље освојили спортисти који са српским системом рада немају никакве везе. Милорад Чавић, феноменални пливач и по многима победник финала на 100 делфин, ради у Америци са тренером Ботомом у условима какви само могу да се пожеле. Новак Ђоковић, када му то време дозволи, сврати до Београда. Остало су турнири и припреме у иностранству по суровим тениским професионалним законима.

Узгред тенисерима свака част. У сезони пуној турнира трудили су се да дају максимум. Награђен је Новак Ђоковић. Јелена Јанковић није издржала, повреда је учинила своје. Повреда је и Јанка Типсаревића натерала да одустане, а Ану Ивановић и да не почне с такмичењем.

Остали су од медаљаша само ватерполисти који треће игре узастопно завршавају са одличјем на грудима. Надали су се медаљи, прижељкивали злато, бронза је и реалност и успех.

Све остало на нивоу. Одбојкашке селекције су стигле до четвртфинала. Мушкарци испали од победника турнира Американаца у мечу у којем су их имали. Одбојкашице нису имале атмосферу са ранијих такмичења по признању селектора Терзића. Четвртфинале је био максимум. И ова два пласмана, посебно мушки, могу да добију добру оцену.

У базичним спортовима, не рачунајући Чавића, можемо да се задовољимо националним рекордима пливача. Али најбоља времена Сиљевског, Стражмештерове, Остојићеве и Силађија су вредела тек негде око 40. места у просеку. Ветеран Марковић, затим Хиглова, Најдановска и Ленђер (имао јако напорну сезону) нису били на том нивоу.

Атлетичари нису успели ни до финала. Ходач Ненад Филиповић је остварио рекорд на 50 км довољан за 30. позицију. Топићева и Томашевићева врло близу, Топић се борио, али се није изборио, Оливера Јевтић разочарала у маратону одустајањем, Јелача, Колашинац и Шпановићева видели шта значи велико такмичење, док је други Филиповић, Предраг, одустао на 20 км. Нава је трчао за Србију, силом прилика дебитовао је на Олимпијским играма.

Надали смо се да ће у стрељаштву Јасна Шекарић опет да убоде. Али „није имала свој дан“. Била је шеста, али с резултатом слабијим од очекиваног. Могла је да нас обрадује Лидија Михајловић, имала је од наших стрелаца најквалитетнији резултат, довољан за седмо место. У једном тренутку је била веома близу. Микец и Плетикосић такође седми, али кругови нису били много јаки.

Веслачи су стигли до „Б“ финала: Стојић и Јагар први, Обрадовићева четврта. Каракашевић у стоном тенису до другог кола. Код рвача Штефанек до другог кола, а Фрис је поклекао у репасажу. Бициклисти Стевић и Јовановић су завршили трку што се већ сматрало за успех с обзиром на конкуренцију и стазу.

Фудбалери су отишли у мучној ситуацији и вратили се у још мучнијој. Њихово учешће на Играма, као уосталом и све што се затим догађало у овој организацији, је трагикомично.

И то је то. Имали смо 92 представника, враћамо се са три медаље.

У плановима се баратало цифрама од седам-осам медаља. Рачунало се: ватерполисти, једна одбојкашка селекција, две у тенису, Чавић, стрелци, можда неко од веслача или рвача. Сада се види колики је подбачај.

Колико данас почињу припреме за Лондон. Водећи људи српског спорта: министара Снежана Самарџић-Марковић, челници Олимпијског комитета Иван Ћурковић и Предраг Манојловић, председник Спортског савеза Србије Војислав Табачки су на лицу места могли да се увере колико вредимо.

Ко сада одлучује у том светом тројству? Ове три институције су заправо сервиси савеза који раде како раде. Може врх да буде идеалан, али ако нема подлогу у бази од тога нема ништа. Риба смрди од главе, али не увек.

На држави, Спортском савезу и ОКС је да обезбеде услове за припреме, да покушају да испуне све оно што траже савези. С друге стране самостално морају да брину о објектима, кадровима, спречавању одлива у иностранство. Све је то повезано, чини мозаик у којем наше коцкице нису сложене. Чак далеко од тога.

Србија није велика земља. Свака медаља је успех и не треба да будемо нереални. Погрешно је само ако кажемо да не може боље да се ради.

Сами тешко можемо да досегнемо већа остварења. Без сарадње с јачим, бољим, богатијим остаћемо на овом нивоу или бити још ниже.

Међународна сарадња, колико год то рогобатно звучало, мора да постане приоритет рада и савеза и врха српског спорта. Коначно и у финансирању постоје неки који заслужују све и други који морају да се боре за сваки динар. Зашто рецимо за Ленђера и Силађија, Томашевићеву и Шпановићеву (то су само примери којих има још) већ сада не тражимо подлогу у припремама у иностранству. Русија, Кина, па зашто не, и САД, или неке суседне земље тешко да би одбили да приме на припреме неке од наших талената. Исто важи и за тренере.

Понекад је тешко слушати приче наших спортиста када наводе примере иностраних колега. О чему они размишљају, а са чиме се суочавају српски таленти. Небо и земља. И тако већ годинама.

О квази тренерима, квази спортским радницима не треба ни да се прича. За председничке функције се јуре политичари који немају везе са спортом осим што су некада велики навијачи. За чланове управних одбора се не јуре зналци, већ јаки људи из великих компанија који само морају да обезбеде новац, а не питају се ама баш ништа.

Одавно је Влахо Орлић говорио да управни одбори треба да имају стручни и бизнис део. Али струка има приориотет, јер обезбеђује резултате и постаје примамљива за чланство у спортским владама. Данас је ситуација потпуно другачија. О струци се не води рачуна, постоје богомдани, незаменљиви. Зато се моћним члановима управних одбора посвећује највећа могућа пажња.

Све је окренуто наопако и велико је питање, чак и ако сада кренемо с променама, хоћемо ли стићи до Лондона да представљамо нешто квалитетније.

Поменуто свето тројство мора под хитно да одреди рок за пријем елабората стања спорта у свим савезима. Тренутно стање као мере и начини за његово поправљање. Да се види колико то кошта и шта нам то на крају доноси.

Доле потписани прати ватерполо, дакле спорт који стално осваја медаље. Земља без клубова, базена, тренера, прилива играча. Опстајемо на неки чудесан начин у инерцији рада с краја прошлог и почетка овог века. Већ сада нам млађе категорије падају. Када је, дакле, у савезу пуном медаља таква ситуација може да се замисли како је у другима. Најлакше је – смењивати се. Најтеже је изаћи с новим идејама. Квалитетен спортски радник је данас мисаона именица. Ради се по старим моделима, у другим земљама одавно напуштеним.

Тачне су информације – српски спорт никада није имао више новца. Али сада би његова расподела морала да иде другачије. Земља са шест милиона становника не може да издржава све, да гаји све дисциплине. Болно јесте, али је неопходно. Избор приоритета је неопходан. Тада ће од жеља до реалности бити много мањи распон него што смо то видели у Пекингу.