Srpski sport u pekinškom ogledalu

Od izveštača „Žurnala”

Peking, 26. avgust – Atlanta je 1996. našem sportu donela četiri medalje (jedno zlato, dva srebra i jednu bronzu), Sidnej tri (1–1–1), Atina pre četiri godine dve (0–2 –0). Peking je na tom nivou 3 (0–1–2).

Ali da li baš možemo da kažemo da je srpski sport ispunio očekivanja na najvećem sportskom takmičenju? Između očekivanja s jedne strane i realizacije s druge odavno ne postoji znak jednakosti.

Za Srbiju lako može da se kaže da su želje bile daleko od surove realnosti koja nam je jasno pokazala gde smo. Po broju medalja 62. na svetu. Taj podatak ne mora mnogo da znači da smo imali još takmičara koji su bili blizu makar i ulaska u finale.

Uz sve i podatak da su dve medalje osvojili sportisti koji sa srpskim sistemom rada nemaju nikakve veze. Milorad Čavić, fenomenalni plivač i po mnogima pobednik finala na 100 delfin, radi u Americi sa trenerom Botomom u uslovima kakvi samo mogu da se požele. Novak Đoković, kada mu to vreme dozvoli, svrati do Beograda. Ostalo su turniri i pripreme u inostranstvu po surovim teniskim profesionalnim zakonima.

Uzgred teniserima svaka čast. U sezoni punoj turnira trudili su se da daju maksimum. Nagrađen je Novak Đoković. Jelena Janković nije izdržala, povreda je učinila svoje. Povreda je i Janka Tipsarevića naterala da odustane, a Anu Ivanović i da ne počne s takmičenjem.

Ostali su od medaljaša samo vaterpolisti koji treće igre uzastopno završavaju sa odličjem na grudima. Nadali su se medalji, priželjkivali zlato, bronza je i realnost i uspeh.

Sve ostalo na nivou. Odbojkaške selekcije su stigle do četvrtfinala. Muškarci ispali od pobednika turnira Amerikanaca u meču u kojem su ih imali. Odbojkašice nisu imale atmosferu sa ranijih takmičenja po priznanju selektora Terzića. Četvrtfinale je bio maksimum. I ova dva plasmana, posebno muški, mogu da dobiju dobru ocenu.

U bazičnim sportovima, ne računajući Čavića, možemo da se zadovoljimo nacionalnim rekordima plivača. Ali najbolja vremena Siljevskog, Stražmešterove, Ostojićeve i Silađija su vredela tek negde oko 40. mesta u proseku. Veteran Marković, zatim Higlova, Najdanovska i Lenđer (imao jako napornu sezonu) nisu bili na tom nivou.

Atletičari nisu uspeli ni do finala. Hodač Nenad Filipović je ostvario rekord na 50 km dovoljan za 30. poziciju. Topićeva i Tomaševićeva vrlo blizu, Topić se borio, ali se nije izborio, Olivera Jevtić razočarala u maratonu odustajanjem, Jelača, Kolašinac i Španovićeva videli šta znači veliko takmičenje, dok je drugi Filipović, Predrag, odustao na 20 km. Nava je trčao za Srbiju, silom prilika debitovao je na Olimpijskim igrama.

Nadali smo se da će u streljaštvu Jasna Šekarić opet da ubode. Ali „nije imala svoj dan“. Bila je šesta, ali s rezultatom slabijim od očekivanog. Mogla je da nas obraduje Lidija Mihajlović, imala je od naših strelaca najkvalitetniji rezultat, dovoljan za sedmo mesto. U jednom trenutku je bila veoma blizu. Mikec i Pletikosić takođe sedmi, ali krugovi nisu bili mnogo jaki.

Veslači su stigli do „B“ finala: Stojić i Jagar prvi, Obradovićeva četvrta. Karakašević u stonom tenisu do drugog kola. Kod rvača Štefanek do drugog kola, a Fris je poklekao u repasažu. Biciklisti Stević i Jovanović su završili trku što se već smatralo za uspeh s obzirom na konkurenciju i stazu.

Fudbaleri su otišli u mučnoj situaciji i vratili se u još mučnijoj. Njihovo učešće na Igrama, kao uostalom i sve što se zatim događalo u ovoj organizaciji, je tragikomično.

I to je to. Imali smo 92 predstavnika, vraćamo se sa tri medalje.

U planovima se baratalo ciframa od sedam-osam medalja. Računalo se: vaterpolisti, jedna odbojkaška selekcija, dve u tenisu, Čavić, strelci, možda neko od veslača ili rvača. Sada se vidi koliki je podbačaj.

Koliko danas počinju pripreme za London. Vodeći ljudi srpskog sporta: ministara Snežana Samardžić-Marković, čelnici Olimpijskog komiteta Ivan Ćurković i Predrag Manojlović, predsednik Sportskog saveza Srbije Vojislav Tabački su na licu mesta mogli da se uvere koliko vredimo.

Ko sada odlučuje u tom svetom trojstvu? Ove tri institucije su zapravo servisi saveza koji rade kako rade. Može vrh da bude idealan, ali ako nema podlogu u bazi od toga nema ništa. Riba smrdi od glave, ali ne uvek.

Na državi, Sportskom savezu i OKS je da obezbede uslove za pripreme, da pokušaju da ispune sve ono što traže savezi. S druge strane samostalno moraju da brinu o objektima, kadrovima, sprečavanju odliva u inostranstvo. Sve je to povezano, čini mozaik u kojem naše kockice nisu složene. Čak daleko od toga.

Srbija nije velika zemlja. Svaka medalja je uspeh i ne treba da budemo nerealni. Pogrešno je samo ako kažemo da ne može bolje da se radi.

Sami teško možemo da dosegnemo veća ostvarenja. Bez saradnje s jačim, boljim, bogatijim ostaćemo na ovom nivou ili biti još niže.

Međunarodna saradnja, koliko god to rogobatno zvučalo, mora da postane prioritet rada i saveza i vrha srpskog sporta. Konačno i u finansiranju postoje neki koji zaslužuju sve i drugi koji moraju da se bore za svaki dinar. Zašto recimo za Lenđera i Silađija, Tomaševićevu i Španovićevu (to su samo primeri kojih ima još) već sada ne tražimo podlogu u pripremama u inostranstvu. Rusija, Kina, pa zašto ne, i SAD, ili neke susedne zemlje teško da bi odbili da prime na pripreme neke od naših talenata. Isto važi i za trenere.

Ponekad je teško slušati priče naših sportista kada navode primere inostranih kolega. O čemu oni razmišljaju, a sa čime se suočavaju srpski talenti. Nebo i zemlja. I tako već godinama.

O kvazi trenerima, kvazi sportskim radnicima ne treba ni da se priča. Za predsedničke funkcije se jure političari koji nemaju veze sa sportom osim što su nekada veliki navijači. Za članove upravnih odbora se ne jure znalci, već jaki ljudi iz velikih kompanija koji samo moraju da obezbede novac, a ne pitaju se ama baš ništa.

Odavno je Vlaho Orlić govorio da upravni odbori treba da imaju stručni i biznis deo. Ali struka ima prioriotet, jer obezbeđuje rezultate i postaje primamljiva za članstvo u sportskim vladama. Danas je situacija potpuno drugačija. O struci se ne vodi računa, postoje bogomdani, nezamenljivi. Zato se moćnim članovima upravnih odbora posvećuje najveća moguća pažnja.

Sve je okrenuto naopako i veliko je pitanje, čak i ako sada krenemo s promenama, hoćemo li stići do Londona da predstavljamo nešto kvalitetnije.

Pomenuto sveto trojstvo mora pod hitno da odredi rok za prijem elaborata stanja sporta u svim savezima. Trenutno stanje kao mere i načini za njegovo popravljanje. Da se vidi koliko to košta i šta nam to na kraju donosi.

Dole potpisani prati vaterpolo, dakle sport koji stalno osvaja medalje. Zemlja bez klubova, bazena, trenera, priliva igrača. Opstajemo na neki čudesan način u inerciji rada s kraja prošlog i početka ovog veka. Već sada nam mlađe kategorije padaju. Kada je, dakle, u savezu punom medalja takva situacija može da se zamisli kako je u drugima. Najlakše je – smenjivati se. Najteže je izaći s novim idejama. Kvaliteten sportski radnik je danas misaona imenica. Radi se po starim modelima, u drugim zemljama odavno napuštenim.

Tačne su informacije – srpski sport nikada nije imao više novca. Ali sada bi njegova raspodela morala da ide drugačije. Zemlja sa šest miliona stanovnika ne može da izdržava sve, da gaji sve discipline. Bolno jeste, ali je neophodno. Izbor prioriteta je neophodan. Tada će od želja do realnosti biti mnogo manji raspon nego što smo to videli u Pekingu.