Босна није кумир коjeм се треба клањати

Постоји изузетно значајан догађај у новијој прошлости муслимана/Бошњака који данас ни они сами не помињу. А Срби су га заборавили, јер су га и у оно време погрешно сматрали за њихову интерну ствар. Ради се о Првом бошњачком сабору (или Свебошњачком сабору) одржаном 27–28. 9. 1993. у сарајевском хотелу „Холидеј ин”.

Тај скуп заказан је као „бошњачки”, иако су позвани дошли као муслимани, а са њега изашли као Бошњаци. До тада непостојећи форум, сазван је ад хок, а учесници су, поред ширег састава руководства владајућег СДА, били и представници муслиманске политичке, верске, војне, привредне и интелектуалне елите. Формално су га организовале националне, културне, верске и хуманитарне организације „Препород”, „Мерхамет”, ИВЗ, ВКБИ (Енес Дураковић, Алија Исаковић, реис Церић, Мухамед Филиповић, Атиф Пуриватра). Замена националног имена је била унапред договорена са Изетбеговићем, па је као прва тачка апсолвирана читањем резолуције, без дискусије и једногласно, и то у присуству америчког и иранског амбасадора као сведока илити кумова на крштењу.

Изетбеговић је, због поражавајућег стања на ратишту, попустио секуларним интелектуалцима да се муслимани преименују у Бошњаке и националним називом и језиком свету прикажу као Европејци, а не Оријенталици. Заузврат је од њих добио сагласност за унутрашњу поделу БиХ, уз задатак да неке територије покуша да врати током преговора о мировном плану контакт-групе у Женеви, што је било увертира за Дејтон. „Да ли наставити праведан рат или прихватити неправедан мир ?”, била је друга и главна тачка дводневне расправе Сабора пошто су претходно из сале удаљени немуслимани.

Разапет између три противника (поред Караџића, и Бобана и Фикрета Абдића) сатеран на 10 одсто БиХ, Изетбеговић је говорио да „више не треба очекивати интервенцију Запада”, да се „муслимански војници више не боре за апстрактну идеју Босне, коју неће ни Срби ни Хрвати, него за опстанак свога народа”. И закључио да „Босна није кумир коме се треба клањати” и да су он и саборци „обезбедили опстанак Бошњака и сачували идеју Босне, а да остало оставља у аманет новим генерацијама”.

Та нова генерација на Алијин аманет из ’95 огласила се већ ’96 пером др Асима Мујкића са сарајевског ФПН, који је изнео шире образложену критику дејтонског Устава БиХ (Анекс 4)

који је по моделу демократске консоцијације коју је Лајпхарт извео из политичке праксе вишенационално и(ли) верски подељених друштава. Проф. Асим је, заговором једне, јединствене грађанске БиХ вратио причу на почетак, као да није било ни Дејтонског, ни Вашингтонског споразума, као ни свих осталих споразума  (Кутиљеров, Венс-Овенов, Овен-Столтенбергов, Контакт-групе), који су без изузетка полазили од територијално-етничке поделе, високе аутономије делова, паритетног представљања и права вета.

Сметнуо је, да је на унутрашњој подели БиХ по територијално-етничком принципу био заснован и програм Реформиста у БиХ, као и Платформа ратног Председништва БиХ из јуна ’92. Штавише, и начело ЗАВНОБиХ-а „БиХ је и српска, и хрватска, и муслиманска” и „национални кључ” у кадровској политици социјалистичке БиХ, представљали су нетериторијалну консоцијацију. Најзад, занемарио је и да се Сарајево за КундК и између два светска рата делило на етничке четврти – Ташлихан, Латинлук, Махалу, Јехудију.

Мујкићу је узвратио Иван Ловреновић афирмацијом тог решења као јединог гаранта равноправности три народа. А сарајевски њузмагазин „Дани” је тим поводом организовао расправу о консоцијацији у коју је укључио и друге истакнуте интелектуалце Угу Влаисављевића, Здравка  Гребу, Гају Секулића, Неврзука Ћурака, Енвера Казаза, Ивана Вукоју, Нелу Грубић.

Демократска консоцијација се само у  финесама разликује од кон/федерације: слаба централна власт са минимумом надлежности, фрагментисана територија, аутономијама припадају све остале надлежности, укључив правосудне, војне и полицијске, што све садржи изворни дејтонски Устав БиХ. СФРЈ је била територијална консоцијација, а СР БиХ њена минијатура. Тема је била научна, учесници интелектуалци, расправа академска, атмосфера толерантна, али ...

Распоред интелектуалних снага у дискусији између „демократске консоцијације”, односно „јединствене грађанске”, био је готово симетричан националној припадности учесника. Једни су указивали на примере Белгије, Швајцарске и Холандије, које су и демократске консоцијације и, истовремено, неоспорно грађанске државе, а други су пак изразили гађење спрам сваког национално-верског идентитета и државу БиХ третирали као метафизичку категорију која је старија од људи који у њој живе и независна од њихове воље. Један од учесника се пожалио да се у сарајевској јавности на свакога ко проговори о консоцијацији гледа као на непријатеља БиХ, иако ова земља функционише као консоцијација.

Тако је, ето, било већ прве послератне године, а замислимо како би се данас после „фртаљ века и кусур” провео онај ко би у Сарајеву јавно подржао консоцијацију, што ће рећи Дејтон, односно Устав БиХ. Био би третиран као Додиков провокатор из Бањалуке или избоден ножем као „Вучићев агент из Београда”, попут оца који је довео дечака на футбал у „космополитски град”. Ако су некажњено каменовали председника Србије у Поточарима, зашто не би ономад у Сарајеву изболи анонимног Србина из мрског суседства. „Уосталом, шта је то у односу на Сребреницу?!” „Убиј, убиј Србина!”, скандирали су мали навијачи на трибинама у знак подршке одраслим локалцима под фантомкама на рецепцији хотела.

Полиција Кантона Сарајево је заиста брзо реаговала, а тренер минимизирао инцидент да не би својим питомцима ускратио медаље. Бањалука, а овог пута ни Београд – нису. Брисел је, према очекивању, више похвалио Кантон што је брзо похватао осумњичене, него што је осудио насиље над малим и великим Србима. Истовремени напади Шиптара муслимана на српске младиће на КиМ упућује на спољну координацију.

Како год било, инцидент је пре свега симптом политичке климе међунационалних односа која се у Босни не мења током пола миленијума, односно од османске окупације. Речени др Мујкић је на крају дискусије о консоцијацији поставио важно питање: „Да ли су се културни идентитети три народа у БиХ толико удаљили да им је потребна консоцијација као заштита равноправности?”. Ако је то питање било можда донекле и умесно годину дана после рата док је сећање на „социјалистичко заједништво”, упркос нетом окончаном рату, било још живо, двадесетак година касније већ увелико није било тако.

Парадоксално, томе су понајвише допринели управо Бошњаци, који су, са једне стране, јачали идентитетске елементе (језик, књижевност, обичаје) и доследно Курану уводили исламску праксу у световни живот (нерадни сати и дани за џуму, хаџилук, вишекратно клањање) а, са друге, инсистирали на „јединственој грађанској држави”, Дејтон проглашавали лудачком кошуљом и Босну својом бабовином. На то су и Срби (мирни разлаз) и Хрвати (трећи ентитет) подигли своје улоге у заједничкој држави, над којом стражари мање цивилни, а више војни протекторат НАТО-а.

Изетбеговић је желео да у „делу Босне који муслимани могу просперитетно контролисати” реализује Исламску декларацију, и донекле успео да реисламизује муслимане, странку СДА, војску АБиХ, јавни и свакодневни живот бошњачког народа. Секуларни бошњачки интелектуалци, међутим, већ у другој генерацији се клањају Босни као кумиру, а нису од БиХ успели да направе ни јединствену, ни грађанску, ни праву државу. Напротив. А ипак не одустају јер се и даље уздају у западни инжињеринг изградње нових држава и нација.

Срећом за сада изгледа још мисле да је бољи „неправедан мир”, него „праведан рат”. Али шта ако их Марфи  2023, као Цимерман 1992, навуче на зло да преврну троножац?

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa