Зоран Милановић, српски домољуб

Да ли је свако ко је до скора веровао да Зорану Милановићу не треба преводилац за српски био у праву? Не треба нама много, довољно је било да Зоки изјави да је Косово отето од Србије, па да га одмах колективно усвојимо, као омиљеног домољуба, али српског. Председник Хрватске није ту укочио и укључио АБС, јер његов логореични стил вожње кроз хрватску политику је искључивање система против проклизавања, па је додао да Крим који је Русија анектирала 2014. године, никада више неће бити део Украјине.

Наши медији су одмах пригрлили Зокијеву главу на своје раме и помазили га по коси, чак и после његовог хитног правдања које је било предвидљиво као снежне олује почетком фебруара, да ће из српско-руске романсе Србија изаћи као преварена љубавница, те да је он близак пријатељ са Куртијем и Османијевом. Узалуд, перје се разлетело и Милановић се узалуд труди да га скупља, јурцајући около. Или је заправо баш то и желео?

Један од „Политикиних” читалаца био је нарочито духовит, па је пустио коментар на нашем сајту „Зоки, трепни трипут ако су те отели”, што је одмах одлепршало до „Јутарњег листа”, па правац у лондонски „Гардијан”, који је оценио да је Милановић ускладио своју политику са Виктором Орбаном и Милорадом Додиком, противећи се наоружавању Украјине.

Има разлике између загребачког и београдског тиска. У загребачком ће свако транжирање Вучића, које је опште место, изазвати контраефекат и само му подићи популарност у Србији, тако да би се с разлогом могло помислити да Вучић то једва чека, како би претворио у маркетиншки контраудар – систем џудо – који ће му само подићи популарност у бирачком телу. Када у београдском тиску нахвалите Милановића и још му тепате са „брате Србине”, то је сигнал да његов политички архинепријатељ, премијер Андреј Пленковић, развуче лице у широки осмех. За разлику од колоритног Милановића који свесно подиже улог бомбастичним изјавама, Пленковић или Пленки, како му кварно тепа Милановић у жестоким вербалним двобојима које размењују, класични је евробирократа, спуштен са бриселских небеса на Банске дворе.

Да би се боље разумеле ове везе, потребно је одговорити на питање – ко истински влада Хрватском? Загребачка надбискупија свакако, као колективно председништво хваљеног Исуса, уз коалицију са бранитељима, који су се толико намножили, са потврдом уз два сведока, да су успоставили и министарство, па чине већину бирачког тела које је немогуће придобити без тврдог антисрпског става. Блиска историја је показала да су двојица лидера ХДЗ-а, Иво Санадер и Томислав Карамарко, који су покушавали да како-тако нормализују односе са Србијом, најпре Санадер са Коштуницом, а потом Карамарко са Вучићем и Дачићем, са којима је Карамарко био у ближим личним односима него што допуштају балканска правила, завршили мање-више трагично. Санадер је одавно иза браве, док је Карамарко, дете језуита, а потом Јосипа Манолића, некадашњег хрватског премијера, али много важније, давног шефа Озне за хрватску који је привео Алојзија Степинца, потонуо у заборав, иако је као бивши шеф тајне службе био виђен за хрватског вођу.

Милановић је зато потпуно особен лик, не уклапа се ни у какву шему, када даје изјаве по систему језик бржи од памети. Али то је тек на први поглед, јер свака његова теза одмах добија контрадикцију у истој реченици, па се увек може двоструко протумачити, те је зато боље вратити се у прошлост, јер се тамо можда крију одговори.

Драган Стојановић

Зоки није учествовао у грађанском рату, иако је имао 27 година и био је изузетно обучен за ратне операције, као припадник гарде ЈНА у Београду, дакле углађени специјалац, где је доспео по два основа. Милановићев отац је био стари комитетлија, а деда-стриц партизан који је препливао све реке, од Сутјеске и Неретве у офанзивама, веома близу Тита, па је остао да живи у Београду, такође близу маршала.

На његову сахрану у Београду Милановић је дошао сам, својим возилом, без шофера, иако је био лидер СДП-а и премијер. На сахрани његовог деде дошли су Срби Крајишници и Милановић је разговарао са њима, а када су га питали зашто у владу није изабрао Милорада Пуповца, традиционалног партнера ХДЗ-а, лаконски је одговорио – шта ће му када су половина министара ионако Срби.

Али он зна да изборе мора освојити ако се одрекне свог партизанског порекла, па је у каснијој премијерској кампањи тврдио да има деду усташу, али деде нигде није било, нити је икада постојао, па је те изборе изгубио. У међувремену је толико заоштрио односе са Србијом, да је затворио границу 2015. године, па је морао да се умеша Брисел и смири га, али се, после губитка избора и боравка у илегали поново реинкарнирао, ушавши у председнички уред у Пантовчаку.

Одмах је проговорио да рат у Авганистану није хрватски рат, смањио је контигент хрватских војника у НАТО-у, па се ваља вратити опет на почетак југословенског грађанског рата и сукоба у Хрватској, где га смештају у министарство спољних послова, код Ива Санадера, овај га шаље у рат, али нешто даље, не ка Книну, где не дужи пушку и не пуца у Србе, већ држи фасцикле, као члан дипломатске мисије у Нагорно Карабаху.

Чим се рат завршио, ушао је у војне формације, али у бриселској претходници. У тридесетој постаје помоћник генерала Туса, првог хрватског представника у НАТО-у, тако да га је Алијанса љуљала Бриселу, гајећи га као кадар за будућа времена. Пленковић није уопште служио војни рок, прогласили су га за анемичног, тако да није омирисао барут, а како му је мајка војна лекарка, Милановић често то користи да га назива дезертером и ликовао је када је Пленкију позлило на врелих плус 35, приликом прославе Олује.

Хвалећи се политичким хулиганизмом, политичком некоректношћу и негујући трамповску брбљивост, Милановић је најпопуларнији хрватски политичар који се не либи да критикује политику Запада према Русији, нарочито када је реч о војној помоћи, чиме само подгрева стару тезу о тајним везама између Загреба и Москве које су зачете још у доба Коминтерне, а потом настављене током хладног рата, када су хрватски црвени дечки били задужени за послове са нафтом са руским кагебеовским чуварима бушотина и продужени током владавине Бориса Јељцина и Владимира Путина.

Са толико наслага контроверзи, Зоран Милановић је далеко сложенија политичка фигура од Андреја Пленковића и зато је прикрива својом језичком делинквенцијом и двосмисленошћу. Обожавајући да се дружи са Антом Готовином, он као да инфантилно покушава да проживи фајтерска и ратна искуства од којих је увек опрезно измицао, а онда се одједном језик развеже и крену да теку дубоке мисли, фасцинантне идеје и, понекад, истина. Као о отетом Косову!