Недостаје нам фронт за етичко новинарство

Као једини наш новинар са три велика одликовања председника Француске, Немачке и Србије, бројним професионалним признањима, као што је Херој слободе штампе, Веран Матић је и дугогодишњи председник Асоцијације независних електронских медија. Али и извршни директор Српског филантропског форума, председник Комисије за истраживање убистава новинара, члан Сталне радне групе за безбедност новинара и Радне групе за заштиту и безбедност новинара Владе Републике Србије, специјални изасланик председника Републике Србије за решавање питања несталих са Хрватском, као и председник управног одбора Фонда Б92...

Заиста је дугачак списак титула, функција и области у којима сте ангажовани, али ваша основна вокација је новинар, са огромним стажом и искуством, као оснивач медијске куће Б92. Како бисте оценили стање професије у Србији, где је сцена и даље прилично поларизована?

Медијском сценом, нажалост, доминира таблоидно новинарство, препуно лажних вести, говора мржње, политичке функционализације. Најмање је медија који раде штитећи уставно право грађана на тачно и правовремено информисање. Оно што је поражавајуће јесте да држава у значајно већој мери подржава такво стање, уместо да га мења. Таблоиди с највише неистина, уверљиво класификованих од стране Савета за штампу, упркос законским ограничењима, добијају велику помоћ за пројектно суфинансирање, које је осмишљено да подржи и развије квалитетно новинарство. Поларизованост је други проблем. Увек су постојали медији који су себе карактерисали као независне, професионалне, опозиционе и провладине, али никада није било толике острашћености према све слабијој сцени професионалних медија и новинара. Због тога је новинарска професија све угроженија – ради се под притисцима, уз претње и за исподпросечна примања, што утиче да новинари прелазе у друге професије. Експлозијом друштвених мрежа, све је већи број актера на медијској сцени. Велики број власника профила има много већу публику и утицај него поједини медији. У формату грађана новинара, то може да буде вредна допуна класичним медијима, али ако се злоупотребљава за ширење нетачних вести, ненаучних идеја, може нанети велику штету. Треба да нас брине што можемо бити веома лако бити изманипулисани, не само као појединци већ и као народи. Недостаје нам фронт за етичко новинарство и медије. Потребан нам је ефикасан систем за спречавања ерозије ове изузетно важне професије.

Посебна преокупација вам је безбедност новинара. Било је више инцидената претходних година, срећом не тако трагичних као у нешто даљој прошлости. Јесу ли новинари данас безбеднији него пре?

Од 2001. године није било убистава новинара и то је добра вест. Међутим, имали смо покушаје убистава колега и њихових породица, као што су то били случајеви бомби на прозору колеге Дејана Анастасијевића, паљење куће Милана Јовановића или напад на колегу Владимира Митрића из Лознице, који је више од 17 година под сталном полицијском заштитом. Имали смо и друге облике насиља. Смањује се број новинара и све је мање снаге унутар професије, тако да се колегинице и колеге, али и медији осећају рањивије. Управо због тога смо градили и радне групе за заштиту новинара, а ја координирам и СОС телефоном (0800100115) за пријављивање притисака, претњи и напада. Оно што забрињава јесте неколико актуелних случајева у којима имамо нове препреке, као што је претећа терористичка претња листу „Данас”, која је упућена из Србије, али преко портала за анонимизирање „Протон” из Швајцарске, који одбија да пружи податке који би помогли идентификовању починиоца. Имамо и случај претње новинару Драгојлу Благојевићу, која је дошла с броја телефона из Велике Британије, чији органи још нису адекватно реаговали по захтеву за међународну правну помоћ. Битно је да изменимо Кривични законик како би сви случајеви претњи били обухваћени, а самим тим и лакши за процесуирање и осуде. Важно је и што смо кроз Сталну радну групу за безбедност новинара успоставили мрежу контакт тачака тужилаца и представника МУП-а, специјализованих за пријављивање и брзо процесуирање напада и претњи.

Познати су случајеви новинара Даде Вујасиновић, Славка Ћурувије и Милана Пантића. Председавате Комисији за истраживање ових убистава, има ли наде да ћемо добити и судске епилоге?

Управо се навршава 10 година од оснивања Комисије за истраживање убистава новинара, што је био заједнички напор нас из медија и представника институција како бисмо решили ове старе случајеве или бар урадили све што је могуће. На ову десетогодишњицу дошли смо до краја суђења за убиство Славка Ћурувије. Верујем да ће веће Апелационог суда, које ће отворити претрес у марту, донети коначну адекватну пресуду, у складу са до сада две осуђујуће пресуде на укупно 100 година затвора. Надам се да ће Србија бити прва европска земља која ће после више од двадесет година од убиства, осудити окривљене. У случају да буду изречене пресуде које одступају од досадашњих, укључујући ту и ослобађајућу, мишљења сам да би то био велики пораз за нашу државу, за нас новинаре који смо се посветили решавању овог случаја, али и за самог председника Александра Вучића, који је подржао став да је некажњивост за убиства новинара апсолутно недопустива. Случај убиства Милана Пантића је у великој мери полицијски решен, и сада је на Тужилаштву за организовани криминал да отвори истрагу на начин који би довео до осуђујуће пресуде. У случају Даде Вујасиновић, свесно или несвесно се догодило да је случај одмах проглашен самоубиством, а десетак година нерада је било довољно да се пуно трагова уништи. Истрага је још отворена. Ми новинари никада не смемо да одустанемо од инсистирања да се реше сви напади, а посебно убиства новинара.

Ангажовали сте се у одбрани ОК радија у Врању, присуствовали свим суђењима, па сте постали мета негативне кампање, лепљени су плакати с вашим ликом по граду. Шта је у бити овог случаја?

Власник и главни уредник ОК радија био је наш саборац Горан Владковић, који је преминуо пре неколико година. Његова супруга Оливера, која се није бавила новинарством, одлучила је да очува успомену на мисију њеног супруга и нашег колеге и очува ОК радио. Такозвани контроверзни бизнисмен Дејан Николић Кантар, који је, заправо, вишеструко кривично осуђивано лице, власник ланца коцкарница и кладионица, бацио је око на простор ОК радија и учинио све да до тог простора дође, кроз претње, нелегалну градњу којом је зазидао део простора ОК радија, насиље... И због тога му је пресуђено првостепено, а надам се да ће ових дана Виши суд и потврдити ту пресуду на 14 месеци затвора. У међувремену смо открили да је Николић власник ланца кладионица, а када се догодило кривично дело за које је сада неправоснажно осуђен, он је био на издржавању казне затвора од четири месеца, али у кућним условима, и то без наногвице (са могућношћу да се креће по граду). Осуђен је за нелегално приређивање игара на срећу. Запитали смо се како је он као осуђивано лице за илегално коцкање успео да легализује свој бизнис и у Управи за игре на срећу били су изненађени јер им дотични није доставио податке о томе да је кривично кажњаван, а посебно за ово кривично дело. Привремено су затворили коцкарнице „Колосеум гејма”, али је Управни суд у Нишу прво донео привремену меру да могу да наставе да раде, а потом је донео и коначну пресуду. Имамо парадоксалну ситуацију, на једној страни лице које је кажњено за дело које га дисквалификује да се бави послом организовања клађења није мета Тужилаштва за организовани криминал, већ добија могућност да прошири свој бизнис и невероватно се обогати, тако да може да купи шта хоће у Врању, па и да прети медијима и зазиђује исте. Николић је у судници рекао да би он све средио „да Веран Матић није дошао у Врање”. Ово је веома важан случај солидарности медијске заједнице.

Киднаповани и нестали новинари на Косову мало интересују тамошње институције. Шта показују подаци које сте прикупили?

Наша колегиница Јелена Петковић је у оквиру пројекта УНС-а направила подвиг кроз истраживање ове запостављене и табуизиране теме. Урадила је више од било којег тужилаштва. Двадесет убијених и киднапованих новинара и медијских радника, Срба и Албанаца, у периоду од 1998. до 2005. године, укључујући и три члана редакције немачког недељника „Штерн”. Ово истраживање је подржао и Јан Брату, тада шеф мисије ОЕБС-а на Косову, а данас амбасадор исте организације у Београду. Укључио сам се када сам схватио да нема реакција, иако је реч о највећем броју случајева киднапованих и убијених новинара који нису истражени, у Европи. Европска федерација новинара изашла је с резолуцијом о потреби да се истраже ови случајеви, да се формира међународна комисија. Савет Европе је на својој платформи регистровао ове нерешене случајеве. Контактирао сам са институцијама привремених органа, достављајући сазнања до којих је дошла Јелена Петковић.

Као специјални изасланик председника Србије за решавање питања несталих у Хрватској, један сте од ретких који интензивно ради на приближавању две земље. Сада имамо и нове иницијативе, да ли је још увек рано за давање оцена и прогноза?

Ако су Француска и Немачка само петнаестак година после Другог светског рата могле да, успостављајући модерну уједињену Европу, потпишу Уговор о пријатељству, и да створе искрену сарадњу, онда сам сигуран да је велика одговорност пред вођама Србије и Хрватске да што пре учине нешто слично. Био сам у Суботици на манифестацији „Велико прело”, коју организује Хрватско национално веће. Били су представници влада, али и мањина, и у културолошком и било којем другом смислу, могли смо да видимо само подударности два народа. На заједничкој комеморацији у Груборима пре пар година, председник Хрватске Милановић је рекао да не постоје два сличнија народа у Европи од Срба и Хрвата. У Суботици су ми, као и на сваком другом месту које посећујем, прилазили они који имају некога блиског ко је нестао у рату. Укључујући и представнике локалних самоуправа. Бол родбине и пријатеља несталих Срба и Хрвата и свих других као да окива наша друштва тешком оптужбом за нечињење. Убеђен сам да је за годину-две могуће решити бар трећину нерешених случајева, само ако бисмо почели заједно да тражимо. Нестали немају национални идентитет, свако нестало лице је наше и морамо тако да их тражимо. Представници Срба у Хрватској и Хрвата у Србији сада могу да нам буду нека врста путоказа, јер већ дуго успешно и плодно сарађују.

Битка за бебе се наставља

Председник сте Управног одбора Фонда Б92, покретали бројне акције. Који су вам најважнији резултати?

Битка за бебе је била најуспешнија акција. Прикупили смо средства и опскрбили све здравствене институције инкубаторима и другом опремом. Смањена је смртност превремено рођених беба. Након десет година уочили смо да поново има проблема и да недостаје минимално 130 инкубатора, као и бројна друга опрема за превремено рођене бебе... И спремамо се за Битку за бебе 2. Молимо све донаторе који су били изузетно одговорни пре десет година да нам се поново придруже у обнови ове виталне опреме у породилиштима и неонатологијама.

Солидарност с народом Украјине

Покренули сте и акцију за помоћ Украјини преко Српског филантропског форума који водите, али и за прикупљање хране за сиромашне, само прошле године сте скупили преко 70 тона?

Српски филантропски форум покренуо је акцију солидарности с народом Украјине, уз подршку Привредне коморе. Нажалост, очигледно је да ће рат у Украјини потрајати и зато је веома важна што масовнија солидарност. У Србији имамо више потреба за храном него што социјалне институције, народне кухиње или хуманитарне организације могу да задовоље. Зато правимо редовне акције прикупљања и дистрибуције хране. Настојимо да уверимо Министарство финансија и Владу Србије да је неопходно да, као бројне друге земље, укину порез на храну пред истеком рока трајања. Недопустиво је да се храна уништава после истека рока трајања ако је могла да се употреби месец дана пре истека тог рока. И то само зато што када се уништава храна, не плаћа се никакав порез, а ако се донира гладнима, онда се плаћа.