Наставићу да лупам по тастатури

Дочекали смо и то. Вештачка интелигенција је заузела насловну страну „Политике”. Одличан уреднички потез, нема шта, има да одјекне. Штета што она или оно, можда је и он, нема лице, не може да му се одреди ни пол, па да га наши сјајни фото-репортери сликају – као човека. Вештачка интелигенција се размахала, не само да пише, хоће и да слика. Контактирате са апликацијом и задате јој домаћи. Одмах је нацртала Новака Ђоковића и Николу Теслу. Заиста личе, не може да се провали ко је Ноле, ко је Никола, а како је „биће” инспиративно, додало је трећег човека. Ко је сад па тај? Едисон или Надал?

И неће да стане. Има свој став и о Космету, па „Политици”, чак би да скокне и у београдске ноћне клубове и осети пулсирање балканске метрополе, уз техно-фолк и реке коктела које се сливају низ сплавове. Наше лекторке ме упозоравају да је та амбициозна скаламерија која се лакта да заузме насловну страну женског рода, а како је опште место да сам родно сензитиван, мораћу да будем нешто блажи у анализи њеног писанија.

За новинарску почетницу сасвим је солидна, не смем да кажем добар материјал, али како ми се приспавало после трећег пасуса док сам је читао како пише о себи, предлажем РФЗО да њене текстове стави на листу уз пилуле за спавање.

Одмах се примећује да није прошла класичну „Политикину” новинарску школу, која подразумева скитање по београдским пијацама и пописивање цена, што уме да потраје месецима, а богами и годинама, како би сваки сиротан хонорарац научио да попише цене краставаца, а тек онда се пење на виши ниво, описујући пијачну вреву као Тезејев лавиринт из којег нема излаза и у којем царују продавци кромпира из Ивањице, са носевима који неодољиво подсећају на њихов производ. Један од њих остаће заувек у мојој меморији, био је двојник Воје Шешеља и причао је масне вицеве госпођама, због којих би у данашње време провео поприлично времена на робији. Убила би га политичка некоректност, као војводу замало Хаг.

Када савладате пијачну математику која обавезно из плуса прелази у минус, јер продавци, накупци и сељаци имају непрскану интелигенцију, нема преласка на такозване велике теме из унутрашње и спољне политике, него се дежура ноћу како би био спреман да чујеш моторолу која јавља о злочину, а онда одлазиш тамо, не чекаш да преписујеш с другог портала заваљен у столицу, већ правац мрачна улица у предграђу, паркинг у близини неког сплава с којег се чује нарицање… Стижеш пре полиције и описујеш атмосферу ужаса, звук полицијских сирена, форензичарску екипу и полицајске инспекторе с подочњацима који шаљу патролу да те склоне одатле, зато што их баш ти највише нервираш. Најмање што им треба је да освану ујутру на новинској хартији која још мирише на штампарску боју и квари укус бурека са сиром. Али, они ће пажљиво прочитати сваки ред који си откуцао на писаћој машини, лупајући по њој као да ти је она крива што си улетео у овај посао који ти се увукао у кожу, обузима те и не дозвољава да га напустиш.

Одједном, почињу политички немири, одлазиш тамо, описујеш демонстранте међу чијим вођама ћеш много година касније препознати новог вожда кога су блокирали полицијски кордони. Испратићеш старог, дочекаш новог и тако укруг, траје вожња на уклетом српском рингишпилу, а центрипеталне силе ти не дозвољавају да искочиш и нађеш неки паметнији посао.

Али, колегиници из виртуелног света не треба такво искуство, а понајмање сличне приче које се доливају, нарочито ако је неко од колега склон кафанском држању банке.

Неке редакције у свету већ је користе да замени новинаре. Медијске корпорације су одушевљене, јер таква не тражи повишицу, ради нон-стоп, беспоговорно је послушна, не једе, не треба јој компјутер или лаптоп, не користи годишњи одмор или боловање, осим ако не забагује. Не трачари по ходницима, не оснива синдикате, не троши струју, не треба јој сто. Неће ни да попије.

Шири се као вирус у здравству, финансијама, а недавно је вештачка интелигенција добила посао као адвокат у америчком суду, али је тамошња адвокатска комора запретила – или скаламерија, или ми. Суђење је одложено. Запослен је и у армијама, где им генерали предају шифроване електронске картице, како би он или она активирала нуклеарне кофере, па сада, другови хомо сапијенси, будите спокојни ако се једног суморног дана она пробуди и одлучи да смо вишак као врста и да је дошло време да се вратимо на гране. Код оних од којих смо потекли.

Чак је победила Каспарова и остале светске прваке у шаху. Е мој Гари, зар си то себи дозволио? Једном рекох да би је Михаил Таљ млатнуо у главу, изломио машину, а онда запалио цигарету и испио флашу фотке на екс, дајући другу боцу Ботвинику, да освежи грло.

Али, нисам ја Гари, па да се предам некаквој виртуелној кокошки коју су рачунари накљукали текстовима, подацима, историјом и бројкама. Искључио бих је из струје и бацио пуњач у реку, али је штите некакви кодекси, па је много паметније да ми послужи као лични подизвођач радова, ако ми се накупе тезге.

Ако су послодавци наивни, могао бих да јој убризгам у меморију шлепер мојих репортажа, интервјуа или колумни како бих коначно могао да ленчарим, а да машина ради за мене. Идеја није лоша, али читаоци „Политике” одмах би провалили. Не искључујем могућност да роботизовани људи читају неке друге новине, али ови наши су права напаст, узму оловку у руке и уоче сваку грешку или марифетлук.

Мораћу, дакле, да пазим како лупам по тастатури, схватићете ову игру речи. Ако се робот пожали на болове, можда ме тужи, а онда ангажује колегу машину да га брани. Није немогуће.