Комеморација није церемонија

Медији су скуп сећања на Сајмишту 27. јануара ове године, поводом Дана Холокауста назвали церемонијом. Тачније, скуп је одржан испред Споменика жртвама геноцида и фашистичког терора. У време откривања споменика на сајмишту 1995. године, Међународни Дан Холокауста није постојао. Установљен је 2005, али трајна је истина да су у нацистичком логору на Сајмишту прво страдали Јевреји. Та, и сва друга убијања Јевреја, зову се Холокауст, што је назив који означава катастрофу или страдање Јевреја.

Брижљиво биране речи које је тим поводом изговорио министар Селаковић, изасланик председника Србије, не подударају се с називом – церемонија. Код Вујаклије, церемонија предност даје формалностима. На Сајмишту ништа не сме бити формалност. Од Другог светског рата па донедавно такве скупове смо називали комеморацијама. А назив церемонија удаљава, уопштава од дубоког људског, истинског одавања почасти. У осталом, сетимо се шта се све у свету назива церемонијом.

Скупове у Србији, неговање културе сећања на херојства и патње на: Гочу, Церу, Колубари, у Шумарицама, Јасеновцу, Градишки, Сајмишту, на Кадињачи, Козари, Дрвару или, у избегличким насељима Земуна, скупове прогнаних са вековних огњишта, као и оне пред споменицима браниоцима и ослободиоцима Београда у Првом и Другом светском рату, у нашем поднебљу назвати церемонијом, велика је и недопустива грешка.

И још нешто. Влади Србије, руководству Београда и Јеврејској општини предлажем да се окупљање на Дан Холокауста убудуће одржава на Дорћолу, испред достојанственог и аутентичног споменика „Менора у пламену”, аутора Нандора Глида, подигнутог 1990. године и посвећеног страдању Јевреја у Београду.

Шпиро Соломун,
политиколог, координатор подизања споменика у Јајинцима, Сајмишту, страдалим Јеврејима... и организатор бројних комеморација