Трећа фаза српског правосуђа

Реформа српског правосуђа ускоро улази у трећу фазу. Извршене су промене Устава у складу са европским стандардима. За који дан биће усвојени и правосудни закони у складу са тим истим стандардима. Дакле, правни темељ за независно, одговорно и ефикасно правосуђе биће коначно постављен. Следи најзахтевнији корак чији се први озбиљни ефекти могу осетити тек за пет до десет година. Није реч само о примени нових закона, већ и о неопходности да се обезбеди адекватан правни амбијент за владавину права у пракси, ону коју ће осетити грађани јер ће њихова права бити делотворније заштићена пред судовима.

Стварање правне културе као нужног услова владавине права је сложен процес. Тај процес тражи стабилан политички оквир, који не зависи искључиво, па чак ни преовлађујуће, од унутрашњих политичких прилика у малој земљи као што је Србија, већ од европски и светски релевантних политичких чинилаца. Правни принципи и садржина права су на глобалном нивоу постали крајње релативна категорија. Погубљени су вредносни оријентири међународноправног поретка утемељеног непосредно после Другог светског рата. Нови нису на видику. У таквим околностима, градити изнутра владавину права, чини се „немогућом мисијом”. На такве „мисије” и на различита нередовна стања ми смо одавно навикли. То је можда, да се изразим језиком науке, и наша „компаративна предност”.

Кад ступе на снагу нови правосудни закони најпре ће се у  прописаним роковима формирати правосудни савети – Високи савет судства и Високи савет тужилаштва. По називу, таква тела имали смо и до сада. По суштини, то су нова, уставнопотентна тела која ће доносити најважније одлуке за правосудни систем. Уставна моћ повлачи за собом и уставну одговорност. То је прва и основна заповест у правној држави.

Устав и нови закони омогућавају да се ВСС и ВСТ формирају тако да буду у довољној мери независни, али да ли ће они постати „моторна снага” реформисаног правосуђа зависиће на првом месту  од тога хоће ли при њиховом формирању критеријуми знања, компетентности, стручног и људског интегритета превагнути над приватним интересима политичке трговине. Стога апелујем на судије које ће бирати судије у ВСС, односно тужиоце који ће бирати тужиоце у ВСТ, као и на народне посланике који ће бирати истакнуте правнике у ова тела, да посебно обрате пажњу на одговорност која им је новим уставним амандманима поверена. Ако политика у сваком смислу (судска /судијска/, страначка, приватносопственичка итд.) преовлада, завидан труд писаца уставних амандмана и правосудних закона остаће „мртво слово на папиру”.

Питање да ли ће, када и каква Србија ући у Европску унију и у какву заједницу (исту, реформисану, неку нову и сл.) није питање за нас. Нас треба да интересује  хоће ли Србија у будућности постати европски уређена правна држава. То је услов њеног даљег економског и сваког другог напредовања, а не ултимативно чланство у ЕУ (иако не треба одустајати од стратегије европских интеграција).

На том путу, треба „подмладити” правосуђе, мотивисати младе правнике да желе да постану судије и тужиоци (не само због већих плата), подсећати професоре права да је њихова света дужност да образују људе који ће умети и смети да изричу правду (а не да подстичу и развијају несигурност и поданички дух код младих људи), реформисати правосудни испит тако да се он не своди на обичну репродукцију (не)знања стеченог на факултету, садржински (а не само декларативно) развијати институционалне односе сарадње правних факултета, правосудне академије, министарства правде, Народне скупштине, струковних невладиних организација (добар, не и савршен, пример је био рад на уставним амандманима и правосудним законима).

И још нешто. Класици правне науке друге половине деветнаестог века, у романтичарском духу, нису пропуштали да истакну једну велику истину: нема ништа од права и правде док се ове вредности налазе само у правним текстовима и док не нађу своје право место у душама, односно свести и носилаца јавних функција и обичних грађана. Замолио бих народне посланике кад буду расправљали наредних дана о правосудним законима да имају то у виду. Исто важи и за грађане, ако се, ипак, одлуче да прате скупштинску расправу. Колико год им се чинило да није тако, њих се то највише тиче.

Редовни професор Правног факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa