Век од рођења Небојше Поповића, вршњака и пионира наше кошарке

Јуче је један верни читалац „Политике” позвао нашу редакцију да би нас подсетио да се данас навршава сто година од рођења Небојше Поповића (1923–2001), једног од утемељивача српске и југословенске школе кошарке. Лепо је знати да још има људи који су толико савесни као што је био Поповић.

Тешко је у кратким цртама објаснити ко је био Небојша Поповић, али је једно извесно – наша кошарка никад не би била то што јесте да није било њега. Увек је ишао испред свог времена, понекад несхваћен, али увек поштован. Био је узор свима који су у Југославији после њега нешто постигли у кошарци.

Рођен је 8. фебруара 1923. у Иригу, као најмлађе, треће дете из брака шумарског инжењера Николе и Ђурђице. Крстио га је отац Борислава Михајловића Михиза, прота Гојко Михајловић. Пошто му је отац био државни чиновник, често се селио, од Срема до границе с Италијом. У Београд је стигао 1939, из Сушака (Ријека), где је први пут видео кошарку (мада је прво тренирао фудбал и ватерполо) и завршио Трећу мушку гимназију као најмлађи матурант у Југославији (17 година и четири месеца).

На Правни факултет у Београду уписао се 1940. године. Кад је рат прекинуо студије, са друговима се окупљао на теренима БТК-а на Ташмајдану, где су се у то време играли кошаркашки турнири. Учествовао је у оснивању Црвене звезде и добио њену чланску карту са бројем 1. Врло кратко био је само њен играч, затим пуну деценију играч-тренер и вођа секције. За десет година (1946–1955) освојио је с кошаркашима десет титула, а с кошаркашицама седам.

Постигао је први поен у историји светских првенстава, у Буенос Аиресу 1950, на мечу Перу – Југославија 33:27. После фаула, стао је на линију слободних бацања и погодио – 1:0. Био је то и његов једини поен на утакмици. Први је из наше земље гледао Глобтротерсе из Харлема и први их је довео код нас.

Највише је био поносан на то што се кошарка преселила са отворених терена дворане (1969), али и на своју идеју „суботом у пет”, када је као уредник на телевизији испословао да се првенствени дерби у Југославији – тада најјачој лиги у Европи – директно преноси увек у исто време, у ударном термину. Први је код нас заговарао идеју плеј-офа, док су се многи противили томе.

За првих седам година после рата завршио је два факултета, Правни и Новинарско-дипломатску школу, иако је у то време паралелно водио две сениорске екипе у Звезди и национални тим. Притом је на оба факултета имао просечну оцену око девет (на Правном 8,75, у Новинарској школи 9,05) и никада није пао нити одложио испит.

Стварао је јаку Звезду онако како то данас раде врхунски тренери-менаџери. Први „велики трансфери” у нашој кошарци везују се за њега, јер је од 1946. до 1948 успео да доведе на Калемегдан Милорада Соколовића Сокола (Металац), Ладислава Демшара (Еђшег) и Тулија Роклицера (Задар). Био је и први наш кошаркаш који је играо у иностранству (1951, Галаратезе, Италија). Од уговора је добио шешир, одело, капут и ципеле, али и бесплатну школу италијанског језика, што му је отворило врата „Газете дело спорт” чији је дописник био од 1953. до смрти.

У новинарске воде загазио је одмах после рата, шаљући текстове за домаће листове с турнира и шампионата из иностранства. Од 1953. радио је у Радио Београду, а затим је прешао на телевизију чим је основана (1958) и ту остао до пензије (1986). На телевизији је обављао најодговорније послове, као спољнополитички коментатор, уредник ТВ дневника, помоћник директора, главни уредник за програм... Преносио је многе велике спортске догађаје, почев од фудбалског меча из Будимпеште Мађарска – Совјетски Савез 0:1, 27. септембра 1959, што је први ТВ пренос стране утакмице код нас.

Био је генерални секретар Југословенског олимпијског комитета, председник Фибине Комисије за међународну организацију, комесар-делегат на Фибиним такмичењима. Примљен је у Фибину кућу славних чим је основана (2007).

Ове године, када се обележава век кошарке код нас (прва лопта дошла у Београд у октобру 1923), Кошаркашки савез Србије и Радио-телевизија Србије спремају једну заједничку акцију којом ће чувати успомену на свог великана Небојшу Поповића.