Оштрица српских критичара данас је – отупела

„Трагови позоришне бесмртности” назив је књиге Ане Тасић која је управо угледала светлост дана, а у којој су сабране позоришне критике објављене у дневном листу „Политика”, од 2005. до 2021. године: хронолошки избор из критика представа које су настале према домаћим драмским текстовима, класичним, као и савременим. Дело је протеклих дана објавило новосадско Стеријино позорје у едицији „Драматуршки списи”.

Ова књига може да послужи као критички преглед продукције српске драме, као и документ о нашем драмском стваралаштву, јер су углавном укључене све значајније продукције из овог периода.

– Један од циљева књиге је свакако и подршка угроженој позицији позоришне критике и критичког мишљења. Критика у домаћим медијима постоји, у дневним новинама: „Политика”, „Новости”, „Данас”, недељницима „Време”, НИН, као и у стручним позоришним часописима „Театрон”, „Сцена”. Затим у електронским медијима (РТС), али и у сфери интернета: „Нова”, „Хоћу у позориште”. Ипак, простор за критику није задовољавајући, критичари се, уопштено посматрано, слабо плаћају, и свакако не би могли да живе од свог критичког рада. Поред тога, стиче се утисак да је оштрица српских критичара отупела у последње време, генерално говорећи, част изузецима – примећује Ана Тасић и додаје:

– Ређе се може пронаћи „негативна” критика, критичари чешће избегавају да експлицитно напишу да је представа, или њени поједини аспекти, слаба, што је упадљив проблем. Критика не би требало да буде само анализа успелих или вредних страна представе, што подразумева прећуткивање њених недостатака, а то је у последње време чешћи случај. За то у одређеној мери има оправдања, имајући у виду околности пандемије и неспорне, опипљиво отежане продукције, која неминовно намеће већу благост у процењивању естетских вредности дела. Ипак, и у таквим околностима, увек постоји начин да се суптилно искаже и „негативно” мишљење.

Критика и критичко мишљење су потребни, тврди Ана Тасић, наводећи да је критика неизбежан сапутник позоришта.

– У поплави непромишљених, некритичких пи-ар текстова о уметничкој продукцији, који данас дефинишу медијски простор, критика је неопходан документ о стварним вредностима продукције. Она даје стручну анализу значења представе, њеног контекста, као и разлика између околности настајања текста и представе, и као таква је опипљив путоказ ка истинитом тумачењу и разумевању позоришног дела – додаје позоришна критичарка нашег листа.

Уметници и продуценти често не трпе критичаре, ниподаштавају их и проглашавају небитним. Позната је теза да је само мртав критичар добар критичар. О томе луцидно расправља хрватска позоришна критичарка и театролошкиња Сања Никчевић у књизи „Позоришна критика или неизбежни сапутник”, подсећа Ана Тасић.

– Аутори и продуценти често не воле критичара ни ако је оштар, ни ако је благ, ни када пише о представи, а још више онда када не пише, тада коментаришу у смислу: „Ко и шта дају њему за право да сматра да о њиховој представи не вреди писати…” Они не желе да прихвате критичко мишљење, нити релевантност критичара, бранећи такав став често неоснованим аргументима. Тврде да су критичари малициозни, необразовани, небитни, фрустрирани неуспесима у основним пољима њихових професија, али и приватних живота, те да су на пољу критике коначно пронашли задовољење. С друге стране, публика која заиста иде у позориште, која га суштински воли, чита критике, јер су оне заправо једини валидан траг о вредностима дела. Гледаоцима је потребна препорука, потребно им је да провере мишљење о представи са особом која има више искуства од њих у гледању, тумачењу и процењивању позоришта – констатује Ана Тасић.