Ћутање и прећуткивање

За разлику од спортиста са којима се, током њиховог надметања са ривалима, гледаоци поистовећују а потом славе њихов успех као сопствени, појединци који самостално, без навијачке и ичије друге подршке остварују значајне резултате остају непримећени. У свету који обележава инфлација речи, неумереност некритичког хвалисања и  самохвалисања, њихов минут славе не само да не долази, већ се постигнути успеси игноришу, прећуткују и минимализују. Прећуткивање се практикује у нас као однос према ономе о чему би објективно требало и вредело говорити, али се то ипак не чини.

Уколико је тачна Сенекина мисао да „Многе невоље живота уче човека да ћути”, онда прећуткивањем ћутање губи своју златну полугу. Наиме, позната пословица „Ћутање је злато” доследно је практикована у нас у време када је ћутање о ономе о чему се није смело говорити било начин прилагођавања и опстајања у неповољним околностима. Будући да се ћутањем успешно скрива оно што се стварно мисли, како изречено не би донело веће невоље од постојећих, ова пословица није имала за циљ да обесхрабри одважне да не говоре о неправди и злу, већ да укаже на потребу да то чине са мером, онда када за то дође време и када ће изговорено бити најцелисходније и најефектније. Показало се да они који превремено говоре лако изгубе главу, па је ћутање било начин на који се човек могао заштитити од себе самог.

Ћутање има више различитих значења и зависно од контекста може да буде знак уздржавања, одмерености, достојанства, владања собом, израз немоћи и осећаја стида, али и знак незадовољства. Злато као апсолутна вредност која се поистовећује са ћутањем има свој сјај, али све што сија није злато, посебно када је сјај пригушен и долази због оспоравања и непризнавања светлости. Препознајемо га у ћутању које користимо као начин да нешто прећутимо. Засновано на ћутању, прећуткивање је његова значењска опозитност и проистиче из пренаглашавања и прекорачења његовог квалитета који прелази у своју супротност.

Прећутано је оно што се хоће прекрити тишином, јер оно о чему не жели да се говори настоји се оспорити и поништити ћутањем. Таквим ћутањем се прећуткује управо оно што би требало да се каже, па је зато и однос ћутања и прећуткивања идентичан односу између говорења неистине и лагања. За разлику од неистине изговорене када се истина не зна, лажима се настоји прикрити оно што се зна. Прећуткивање је, дакле, врста социјалне лажи којом се скрива и маскира истина постојања нечега непријатног. Без обзира на то да ли је она стварна или измишљена, неугодност која се доживљава као унижење се прећуткује. О њој не говоримо не само зато што је она као негативност сама по себи таква, па се таквим односом скрива од других, већ и зато што се лично доживљава као непријатност.

Узрок те неугодности може да буде у личној сфери, везаној за туђи успех који се доживљава као сопствени неуспех и умањење сопствених вредности. То открива другу страну уживања у туђем неуспеху који добије значење сопственог успеха. Доживљен као сопствени квазиуспех, неуспех другог и блиског се прижељкује а неретко и чини све да до њега и дође. Сходно томе се успех другог настоји прикрити, прећутати, омаловажити средствима која имају за циљ његово непризнавање.

Оваквим односом према другом изражен је реликт архаичног, природног понашања које проистиче из примарног доживљаја успеха због уловљеног плена. Ловац који остаје празних руку осећа се ускраћеним и доживљава успех другог ловца као одузимање плена, што је постало основ природне људске завидљивости. Мада овакав став према другом може бити и лични мотиватор тежње ка друштвеном успеху, његова социјална и морална неприхватљивост исказана је знањем о томе шта је добро и шта треба радити. Понашајући се супротно том знању, у дубини душе изневеравамо себе на начин који нам се чини оправданим, за који имамо оправдање и известан алиби. Постављене моралне границе испољавања свог негативитета не спречавају нас да туђи успех доживљавамо као сопствени неуспех.

Иако непродуктиван и бесперспективан, овакав однос према другима се може толерисати док је у сфери личног и приватног, али у домену јавног овакво понашање је показатељ моралног и духовног стања средине која не може, и неће, да разуме зависност свог просперитета од односа према успеху појединца. Од разумевања те релације зависи да ли ћемо се и убудуће тако често, као данас, суочавати са појавом игнорисања и прећуткивања успешности оних из нашег најближег окружења.