А Тимок џабе тече

Бољевац– Вишедеценијска сточарска традиција педесеттрогодишњег Радета Трујића из бољевачког села Сумраковца на великом је искушењу. Таман кад је, уз помоћ подстицајног кредита државе, већ готово саградио први приватни систем за наводњавање у Тимочкој крајини, тимочки рекордер, који зајечарској млекари сваког дана испоручује око 650 литара млека, збуњен је рачуницом и државним „подстицајима”.

          Нико га више, каже, не може убедити да ће му се подстицајни кредит од 15 хиљада евра у систем за наводњавање исплатити, пошто ће ускоро за тај систем морати да купи и водомер и плати га 200 хиљада динара. Мораће да плаћа и воду из Тимока, која вековима бадава отиче у Црно море. Не зна ни колико ће плаћати воду, ни колико ће струје и по којој цени трошити нови систем. А мучи га и то што је откупна цена млека умањена за два динара по литру, што већ пола године није добио ни динара премије за предато млеко.

          Тек да се зна да су Трујићи из Сумраковца пре две деценије од стоке и млека живели неупоредиво боље него данас. Сви су сваке године обавезно одлазили на море. Данас летовања нема ни за једног члана осмочлане породице зато што Трујићи не зарађују више као некад.

          Смета овим горштацима и што држава ништа више не гарантује. Зато се и никакав улог више не исплати. Раде Трујић страхује да ће морати да заврне новоизграђени систем за наводњавање. Распродаће и стадо и „заврнути” испоруку млека.

Већ је положио два километра цеви великог профила, али као да се не радује. Не излази му из главе водомер. И до сада су сељаци у овом крају заливали усеве поред река, али нису плаћали ни водомере, ни утрошене кубике, ни струју.

– Испада да нас је држава намамила на заливне системе само да би могла да нам накачи још неки трошак – каже доброћудни домаћин.

          Пре 25 година Трујићи су у Сумраковцу саградили савремену фарму. У њој су годишње товили и по 100 бикова и продавали млеко од 20 крава музара. А пре три године потпуно су се посветили производњи млека. Радету и његовој супрузи Дани даноноћно помажу њихове кћерке Николета и Сузана, зет Бобан, унучад Никола и Тамара и мајка Нада. Потпуно су механизовани, али увек има много посла на великој фарми. После завршене средње школе кћерке нису отишле, а зет Бобан је после 11 година рада у Фабрици пољопривредних машина „Стандард” у Бољевцу напустио посао електричара и дошао на тастову фарму.

          Трујићи су за чисте рачуне са државом. Ништа им није тешко, свему су вични, али није добро кад држава збуњује.

          – Узео сам прошле јесени 45 хектара државне земље у закуп, од овдашње задруге, и убрзо сам схватио да сам се и ту залетео – вајка се домаћин Раде. Лепо сам био замислио да на 25 хектара сопствене земље и на овој из закупа, уз помоћ система за наводњавање, произведем што више сопствене хране за стоку. Али, и ту сам кренуо грлом у јагоде. Закупио сам наводно обрадиву земљу по цени од 2.000 и 3.000 динара по хектару, с правом да је користим три године, али није сва земља обрадива. Запали ми и багремар и вододерине. Мораћу да изгубим бар две године док све то искрчим и поравнам.

          А не дао бог да он не врати неки кредит на време.