Убити уметника!

Немам појма јесам ли уметник. Рано је. Можда. Али, једнo знам: тешко је трпети понижења, добацивања, лажи, интриге, скандале и скандалчиће, предрасуде, свакојаке негације свега што представљаш, и све остале продукте људске дрскости и безочног безобразлука. Управо, безобразлукa који нема очи и самим тим је апсолутно лишен моћи расуђивања на основу било каквих видљивих чињеница и аргумената. Све то ми изнова и изнова шамара свест, која не пати од хришћанског окретања другог образа – али га они свеједно проналазе, где год да га сакријем, па пљују и бичују како им драго. Почињем да се питам како је могуће да људи не шетају наоколо окрварених носева од толиког продирања у туђе месо. Оно што највише тишти јесте то што честит и ненарцисоидан човек не може знати за себе је ли успео као уметник и хоће ли оставити трага за сва времена или не – па никад не сазна вреди ли његов труд оволиког притиска, цепања и стреса. Не зна чак ни сме ли да се назове уметником или не.

Проучавајући А. Г. Матоша, сколила ме чудна бол над његовим крајем: зар једно онако вансеријски бритко, неумољиво, хируршко перо није могло, на крају свих крајева, да победи људску глупост? Зар је и тај морао да умре гладан и бедан, као и толико других његових колега? Бавећи се њиме, научио сам понешто ново о анатомији бесмртне бештије која је, по свој прилици, од памтивека задужена да тамани уметнике сваке сорте. Наиме, кад ти се први пут укаже, број њених зуба је избројив, коначан. Већ само бројање даје ти неку сигурност, охрабрује те – аха, дакле, толико их је у вилици, доообро – мелем је то свачијем самопоуздању, па неће ваљда безумна бештија да савлада ум, само зато што има зубе. Елем, бештији током борбе расту нови зуби. У томе лежи њена непобедивост. Сваки нови безумник који ти се накачи на врат није ништа друго до – зуб. Е сад, дакако, има ту разних зуба и зубића. Највише је, рецимо, тупих кутњака – који ти не могу ништа док си у комаду; они стоје ту са стране, нису превише активни на почетку, све и да хоће не могу да се укључе одмах, али су вечито приправни да те уситне у слузави прах онда кад те опаснији зуби начну. Тој вилици безумника, иронијом судбине, временом расту и умњаци – али свако зна да, овог пута праведношћу судбине, ти зуби заправо ничему не служе. Једина је сврха њиховог постојања у томе што, кад их неко пита јесу ли и они део вилице, могу пресрећно да се заклибере ускликнувши победоносно "јесмо, јесмооо"! И, наравно – ту су секутићи. Кад њих израсте довољно, бићеш пресечен, па макар се звао и Матош... Све док их нема довољно, гураћеш и вероваћеш да свет није баш толико блесав да не разликује боје дресова.

Некако у исто време читајући и Мартија Мистерију, јавила ми се још једна идеја. У том стрипу постоје Људи у црном, само што ту нису задужени за заташкавање ванземаљских послова по врлој нам планети, толико привлачној за транскосмичке туристе, него за заташкавање апсолутно СВЕГА што би угрозило капитализам, не презајући у тој намери ни од рушења културних тековина прастарих цивилизација и било каквих доказа више умне активности. Ето, тим поводом родила се у мени магловита мисао о томе да постоји и таква секта (зубата неман) која има за циљ упропашћавање савремених уметника СВАКЕ досадашње људске епохе, њихово довођење на просјачки штап (а чак и уметници, ма како били антиматеријалисти, ипак умиру од глади, гле чуда!), и готово присилно терање на силазак с ума (а кад траже да се спустиш на земљу, несвесно ти признају управо оно што не желе – да си на нешто попет – а овде је то, на жалост уметникову, ум: када те скидају, силазиш с ума). Заправо, ово прво им је циљ, а друго и треће су методе. Та организација сигурно постоји, али термин "организација" није одговарајући, јер ништа под милим богом ту није организовано, немају они никакав план и програм, никакве чланске карте које вире два сантиметра из џепа, кодекс понашања, немају ништа. Они су напросто они, комплексаши и буљаши, раде бесплатно и самовољно, прецизно (уби-тачно), има их свака епоха одвајкада, могу се похвалити највећим ентузијазмом икад виђеним и њихове злочине ниједан суд не може да докаже и осуди. Не смирују се док уметника не ућуткају докраја, што се углавном дешава тек тако што га отерају у оностране апартмане.

...А онда сам себи поставио логично питање: зашто се тада смире? Често не одмах, никад не сасвим – али свакако оставе покојника на миру и све се то једном стиша, проговоре паметне главе и дају реалну оцену стварању једног човека. Уметник тријумфује. Зашто се тада смире, ако је то њихов свети рат, зашто баш тада кад је уметник, привидно, однео коначну победу? Како је то икада могуће, после онолике паљбе, онакве бујице бескрупулозних увреда, онаквог бестидног небирања средстава да се једна мисао угаси?

Хм. Можда и знам. То је, можда, због тога што на крају свих крајева, од свих генија остају само папири, књиге, слике, ноте, филмови и друге материјалне ствари. Оне, додуше, верно чувају траг о томе да је некад постојао геније, али од свих тих ванвременских генијалних идеја остају, ето – тек предмети који их носе у себи. Дакле, она неухватљива, јегуљаста, прелепа, трансцендентална енергија учаурила се у бедне предмете, који се никако не могу назвати неземаљским и оплемењеним, па ма који садржај носили.

То је тренутак бештијине победе: материјални медиокритет сабио је уметника у материју. Сад је безопасан, сад је њихов. Ура, цареви, држ′те следећег!