Накнадни потрес око Асада

Сирија је после 12 година грађанског рата након разорног земљотреса у тежој позицији од Турске, јер се помоћ условљава због међународних санкција заведених режиму председника Башара ел Асада. На северозападу земље, у провинцији Идлиб, коју држе Асадови противници, налази се више од два и по милиона људи, који су током грађанског рата пребегли из других крајева земље и очајнички чекају на помоћ која не стиже.

Сада су то ничији људи, који су се нашли усред политизације хуманитарне помоћи. Док једни траже да она буде упућена директно побуњеничким групама како би била ван домашаја режима, други сматрају да само Дамаск може да је распоређује.

Асад тврди да прекограничне хуманитарне операције представљају кршење сиријског суверенитета и да свака помоћ мора да иде преко Дамаска, иако мандат УН допушта да дотур помоћи може да се обавља без дозволе његове владе.

Давид Бисли, шеф Светског програма за храну, организације УН која је у најбољој позицији да прикупи фондове, годинама је објашњавао да новац треба употребити како Сиријци не би бежали у емиграцију, а сада понавља да помоћ није намењена Асадовом режиму, већ угроженом становништву.

Локално становништво у Идлибу већ је живело по кућама које су биле оштећене руским и режимским бомбама, а путеви су разорени до те мере да су УН морале привремено да обуставе дотур помоћи из Турске. Власти у Дамаску не могу да упуте помоћ, а „Бели шлемови”, који припадају побуњеницима, немају ни средства ни опрему.

Преживели су се већ окупљали на сиријско-турској граници како би протестовали због недостатка међународне помоћи. Уместо хране, лекова и других потрепштина, преко једног од три новоотворена прелаза стижу им само тела сиријских избеглица страдалих на турској територији.

Тако је земљотрес пропраћен накнадним политичким потресима. И повољним и неповољним.

Изоловани сиријски вођа први пут је добио позиве арапских лидера који нуде помоћ. Председник Абдел Фатах ел Сиси позвао га је први пут откако је 2014. дошао на власт у Египту. Либан је упутио прву високу делегацију за Дамаск. Саудијци који су тражили рушење Асада шаљу помоћ и на територије које контролишу побуњеници, и у области под контролом режима.

Укључује се и Катар, иако нема дипломатских односа. Чак је и Израел, на молбу Русије, упутио помоћ у ћебадима и лековима земљи с којом је формално у ратном стању.

Ствари са Западом су сложеније. Помоћ се политизује. Асад је поручио да ће прихватити помоћ из сваке земље, Црвени крст Сирије позвао је америчку агенцију за развој да помогне, а сличан апел упућен је и ЕУ.

Американци кажу да раде с партнерима да обезбеде помоћ али одлучно одбијају сарадњу са режимом у Дамаску.

„Фондови иду сиријском народу, не режиму”, изјавио је државни секретар Ентони Блинкен.

Испоставља се да је помоћ више питање воље, него савладавања логистичких препрека. Уместо да се фокусира на преживеле сиријске жртве, Вашингтон ипак више брине потреба да изолује Асада. Европска комисија „охрабрује” чланице да одговоре на сиријске захтеве за помоћ у храни и медицинској опреми, али пажљиво прати и да је власт у Дамаску не скреће у нежељеном правцу. Унија је као прву помоћ Сирији већ доделила 3,5 милиона евра, што је пола милиона више него Турској.

Реторика дебате на тему или изоловати Асада или бити његов симпатизер наноси много штете Сиријцима који су преживели земљотрес.