Но­ва иран­ска рас­кр­шћа

Пре 44 го­ди­не оста­вио сам Иран на по­чет­ку ства­ра­ња са­свим је­дин­стве­ног си­сте­ма вла­да­ви­не ка­кав не по­зна­ју ни свет ни 14 ве­ко­ва исто­ри­је исла­ма: ре­пу­бли­кан­ског уре­ђе­ња уба­че­ног у чврст рам те­о­кра­ти­је. Иран сла­ви „де­сет да­на зо­ре”, пе­ри­од од 1. фе­бру­а­ра, ка­да се во­ђа ислам­ске ре­во­лу­ци­је аја­то­лах Ру­хо­лах Хо­ме­и­ни вра­тио у Те­хе­ран по­сле 14 го­ди­на ег­зи­ла у Ира­ку и Фран­цу­ској, до 11. фе­бру­а­ра, ка­да је Ра­дио ре­во­лу­ци­је зва­нич­но об­ја­вио по­бе­ду.

Ислам­ска ре­во­лу­ци­ја обо­ри­ла је по­сле ме­се­ци кр­ва­вих улич­них су­ко­ба по Те­хе­ра­ну 2.500 го­ди­на ста­ро пер­сиј­ско цар­ство и шах-ин-ша­ха Ре­зу Па­хла­ви­ја, али је та­да би­ло те­шко пре­по­зна­ти пра­ве по­ли­тич­ке, про­стор­не и вре­мен­ске маг­ни­ту­де до­га­ђа­ја за ко­ји ће се ис­по­ста­ви­ти да је јед­но од обе­леж­ја 20. ве­ка.

У је­ди­ној ши­ит­ској др­жа­ви све­та ислам је све­при­су­тан: од зва­нич­ног на­зи­ва зе­мље до ње­ног гр­ба, чи­ји је сре­ди­шњи сим­бол Ала­хо­во име ка­ли­граф­ски сти­ли­зо­ва­но у об­ли­ку ла­ле. При­сут­на је и ре­во­лу­ци­ја: од но­вих ту­ма­че­ња Ксерк­со­вог и Да­ри­је­вог цар­ства до бри­са­ња сва­ког под­се­ћа­ња на се­ку­лар­ну, про­за­пад­ну ша­хо­ву мо­нар­хи­ју.

Нај­при­сут­ни­ји су пор­тре­ти су­во­ња­вог стар­ца цр­них ве­ђа, аске­те бе­ле бра­де под цр­ним тур­ба­ном, Хо­ме­и­ни­ја, и ње­го­вог на­след­ни­ка на ме­сту вр­хов­ног во­ђе, ве­ли­ког аја­то­ла­ха Са­јед Али Хам­не­и­ја. Њи­хо­ве сли­ке су по уре­ди­ма, ка­сар­на­ма, су­до­ви­ма, уни­вер­зи­те­ти­ма, бол­ни­ца­ма, тр­го­ви­ма, ба­за­ри­ма, об­да­ни­шти­ма.

Те­о­кра­ти­ја се и да­ље не од­ри­че ам­би­ци­је да, ако тре­ба и си­лом, жи­вот сво­јих 87 ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка уре­ђу­је у скла­ду са стрикт­ним ува­жа­ва­њем исла­ма и ње­го­вих за­ко­на, ша­ри­је.

Сту­ден­ти ко­ји су оку­пи­ра­ли аме­рич­ку ам­ба­са­ду и др­жа­ли та­о­це 444 да­на усту­па­ју ме­сто ге­не­ра­ци­ји мла­дих ко­ја, по­себ­но по гра­до­ви­ма, уно­си но­ву ди­на­ми­ку у по­ли­тич­ки и еко­ном­ски жи­вот и тра­жи но­ве про­сто­ре дру­штве­них сло­бо­да.

Не­ка­да­шњи мо­но­лит по­де­лио се на кон­зер­ва­тив­но и ре­фор­ма­тор­ско кри­ло.

Пр­ви, чи­ји су сим­бо­ли аја­то­ла­си, му­ле, Ре­во­лу­ци­о­нар­на гар­да и па­ра­вој­на ми­ли­ци­ја „ба­си­џа”, про­ти­ве се про­ме­на­ма и отва­ра­њу пре­ма све­ту, по­себ­но за­пад­ном. Дру­ги, не до­во­де­ћи у пи­та­ње основ­не по­сту­ла­те ре­во­лу­ци­је, же­ле по­пу­шта­ње по­ли­тич­ких сте­га, дру­штво ре­фор­ми­са­не при­вре­де ко­је мла­ди­ма да­је при­ли­ку, бо­ре се про­тив ко­руп­ци­је ко­ја од­но­си знат­не де­ло­ве при­хо­да од наф­те.

Су­че­ља­ва­ња ова два кон­цеп­та из­во­ди­ла су љу­де на ули­це: 2009, под оту­жбом за кра­ђу гла­со­ва на пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма, из­би­ла је „Зе­ле­на ре­во­лу­ци­ја”, нај­ве­ћи про­тест од 1979. Де­сет го­ди­на ка­сни­је, ма­сов­не де­мон­стра­ци­је има­ле су за по­вод по­гор­ша­ну еко­ном­ску си­ту­а­ци­ју и оп­ште оси­ро­ма­ше­ње. Од сеп­тем­бра 2022. Иран је по­тре­сао још је­дан цу­на­ми иза­зван зах­те­ви­ма де­во­ја­ка и же­на да се уки­не оба­ве­за но­ше­ња хи­џа­ба.

Са­да ће се на про­по­ве­ди­ма у џа­ми­ја­ма чи­та­ти ци­та­ти из Ку­ра­на и слу­ша­ти о ус­пе­си­ма ре­во­лу­ци­је у зе­мљи Ари­је­ва­ца, про­стра­ној ко­ли­ко Бри­та­ни­ја, Фран­цу­ска, Шпа­ни­ја и Не­мач­ка за­јед­но. Хо­ме­и­ни не са­мо да је из­ме­нио Иран, већ је по­кре­нуо гло­бал­не про­ме­не.

Ша­хов Иран био је нај­ја­че аме­рич­ко утвр­ђе­ње на по­те­зу од Ја­па­на до Изра­е­ла, а че­ти­ри де­це­ни­је ре­во­лу­ци­је, про­пра­ће­не ам­би­ци­ја­ма оку­пља­ња ши­и­та по Бли­ском ис­то­ку, ство­ри­ле су мно­ге не­при­ја­те­ље. Џорџ В. Буш уба­цио је Иран у „осо­ви­ну зла”, али Ислам­ска Ре­пу­бли­ка ус­пе­ла је да се на­мет­не као ре­ги­о­нал­на си­ла.

Не­ки прин­ци­пи су на­пу­ште­ни. Зе­мља ко­ја је пре 44 го­ди­не оп­ту­жи­ва­ла „ве­ли­ку и ма­лу со­то­ну” – аме­рич­ки им­пе­ри­ја­ли­зам и со­вјет­ски ко­му­ни­зам – на­пу­шта кон­цепт „ни за­пад ни ис­ток” и окре­ће се Ру­си­ји и Ки­ни. Мо­сква је са­мо у по­след­њих 15 ме­се­ци ин­ве­сти­ра­ла 2,7 ми­ли­јар­ди до­ла­ра у иран­ске нафт­не про­јек­те.

Огла­ша­ва­ће се са­да си­ре­не из фа­бри­ка, во­зо­ва и са бро­до­ва да би под­се­ти­ле ка­ко је упр­кос де­це­ни­ја­ма под санк­ци­ја­ма Иран овла­дао ну­кле­ар­ним и ко­смич­ким тех­но­ло­ги­ја­ма, али ста­ње при­вре­де ни­ка­ко се не укла­па у све­ча­но­сти.

Еко­ном­ске не­да­ће ни­су по­себ­но но­ве, али су се озбиљ­но уве­ћа­ле од ка­да је До­налд Трамп 2018. јед­но­стра­но рас­ки­нуо ну­кле­ар­ни спо­ра­зум и Ира­ну за­вео санк­ци­је у нафт­ном и бан­кар­ском сек­то­ру. Ри­јал је у сло­бод­ном па­ду. Ин­фла­ци­ја је пре­шла 50 про­це­на­та и нај­ви­ша је по­сле не­ко­ли­ко де­це­ни­ја. Це­не хра­не ско­чи­ле су за 70 од­сто. Ви­ше од по­ло­ви­не мла­дих је без по­сла. Ути­цај­ни „ба­за­ри”, град­ски тр­гов­ци ко­ји су не­ка­да би­ли моћ­на ка­ри­ка у оба­ра­њу ша­ха, по­но­во су не­за­до­вољ­ни.

Зво­ни­ће зво­на по шко­ла­ма и уни­вер­зи­те­ти­ма, али ће њи­хов звук ви­ше под­се­ћа­ти на та­лас ма­сов­них де­мон­стра­ци­ја по­во­дом хи­џа­ба. Же­не су за­па­ли­ле вар­ни­цу по­жа­ра ко­ји је про­ши­рио ли­сту зах­те­ва и од­нео нај­ма­ње 500 жи­во­та. Ни­је до­вољ­но што је на уни­вер­зи­те­ти­ма ви­ше де­во­ја­ка не­го мла­ди­ћа. Тра­жи се сло­бо­да из­бо­ра, а не уки­да­ње ислам­ског на­чи­на обла­че­ња.

По­сле јав­них ве­ша­ња на кра­но­ве ка­ко би се ши­рио страх, про­те­сти су утих­ну­ли. Вр­хов­ни во­ђа је ам­не­сти­рао „де­се­ти­не хи­ља­да” ухап­ше­них, а власт ви­ше не мо­ра да уки­да ин­тер­нет ка­ко би спре­чи­ла ши­ре­ње ви­део-сни­ма­ка де­мон­стра­ци­ја, што је уни­шти­ло би­знис. Ма­ле и сред­ње фир­ме из­гу­би­ле су ви­ше од ми­ли­јар­ду до­ла­ра.На та­кве по­ли­тич­ке, еко­ном­ске и со­ци­јал­не иза­зо­ве вла­сти ри­скант­но од­го­ва­ра­ју бру­тал­ном си­лом. У вре­ме мо­нар­хи­је ре­пре­си­ју је пред­во­ди­ла ша­хо­ва Им­пе­ри­јал­на гар­да, да­нас Ислам­ска ре­во­лу­ци­о­нар­на гар­да. Ре­жим кон­зер­ва­тив­ца Ебра­хи­ма Ра­и­си­ја убио је сто­ти­не. Те­хе­ран­ски за­твор Евин, не­ка­да сим­бол ти­ра­ни­је ша­ха Ре­зе и ње­го­ве зло­гла­сне по­ли­ци­је Са­вак, са­да се пу­ни по­ли­тич­ким не­ис­то­ми­шље­ни­ци­ма.

Хо­ме­и­ни од смр­ти 1989. по­чи­ва у ве­ле­леп­ном ма­у­зо­ле­ју у ко­јем је, у ста­клом огра­ђе­ном про­сто­ру, сме­штен јед­но­ста­ван гроб пре­кри­вен зе­ле­ним пла­штом. Ње­гов Иран и да­ље жи­ви у скла­ду са из­ре­ком Vox po­pu­li, Vox dei – Глас на­ро­да је глас бо­га.

Мо­жда је Иран на пра­гу не­по­врат­ног „ре­во­лу­ци­о­нар­ног про­це­са”, ка­ко ка­же иран­ска до­бит­ни­ца Но­бе­ло­ве на­гра­де за мир Ши­рин Еба­ди, али је не­спор­но да је глас на­ро­да то­ком 44 го­ди­не по­стао све гла­сни­ји.