Сарајево постало моноетнички град

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 27. августа – Етнички, Сарајево је одавно бошњачки град и о томе се до сада нису водиле расправе у босанскохерцеговачкој јавности. Јер, слична судбина – доминација једног над остала два народа, са изузетком Мостара, у којем се Хрвати и Бошњаци надмећу за превласт – карактеристична је за остале општине и градове у БиХ. Оно што је Сарајево опет довело у средиште пажње јавности јесте дилема: да ли је оно, осим формално и по седишту већине заједничких органа, уистину главни град Босне и Херцеговине?

Премијер Републике Српске Милорад Додик је први јавно рекао да Сарајево не доживљава као главни град БиХ и упоредио га са Техераном. Због тога су га бошњачки политичари критиковали, али је озбиљнија полемика о овом питању изостала. Тек када је недавно надбискуп врхбосански кардинал Винко Пуљић резигнирано рекао: „То није моје Сарајево за које сам се борио”, повела се озбиљна расправа о карактеру главног града БиХ.

У истраживању да ли је Сарајево, заиста, главни град БиХ најдаље је отишао магазин „Дани”. У последњем броју овај недељник је теми „Да ли је Сарајево бошњачка престоница” посветио пуних 16 страна. Кардинал Пуљић је, говорећи о неправди која се наноси Хрватима и Католичкој цркви – одузимању имовине, недавањем дозвола за градњу католичких богомоља и националној структури запослених у сарајевској администрацији – констатовао: „С тугом у срцу морам рећи да је настављена политика из ратних дана с тим да се само користе друга средства: једни желе наш одлазак одавде, и не само одавде, јер се надају да ће нашим нестанком остварити своје планове, а други непрестано само причају о мултиетничности и мултирелигиозности, док у стварности такође желе наш полагани нестанак”. Отац Вања Јовановић је, илуструјући стање у Сарајеву, рекао: „Пре три године био сам у Бејруту, и у 12 сати ноћу шетао у мантији и уживао, заиста сам уживао... У Сарајеву то не смем.”

Сарајевски режисер Дино Мустафић је за магазин „Дани” казао да Сарајево више није „град по мери човека”. „Други и другачији могу живети поред нас (Хрвати, Срби и остали), али ће теже доћи до посла, готово никако неће обављати јавне функције и бити на позицији, већ ће бити мултикултурна икебана када нам то политички затреба за показивање ’сарајевског духа’ отворености ка различитостима и вековној толеранцији.”

Предратно Сарајево је имало 527.000 становника – 259.000 тадашњих муслимана, 157.000 Срба, 34.873 Хрвата, 56.000 Југословена и 19.000 осталих. Демографска слика Сарајева почела је да се мења у рату. Из града, који је био поприште тешких борби, одлазили су Срби и Хрвати, али и Бошњаци. Срби и Хрвати су имали само једну препреку: одлуку ратног руководства БиХ којом је Сарајлијама било забрањено да напуштају град. Пред Бошњацима, којима није било до рата и беде коју је он донео граду, стајалa је и друга, много ризичнија, степеница. Да би отишли из Сарајева морали су прећи преко непријатељске територије: подручја која је контролисала Војска Републике Српске или Хрватско веће одбране, поготово за време бошњачко-хрватског рата који је буктао од зиме 1993. до пролећа 1994. године. Упустити се у авантуру изласка из Сарајева у тим условима било је, неретко, равно јуришу на себе.

Тачних података о садашњем броју становника Сарајева нема. Процене говоре да их је најмање онолико колико их је било уочи рата. Према подацима Демократске иницијативе сарајевских Срба у главном граду БиХ сада их у Сарајеву нема ни 20.000. Посланик Хрватске демократске заједнице у Парламентарној скупштини БиХ Иво Миро Јовић недавно је рекао да у главном граду БиХ сада има нешто више од 10.000 Хрвата.

Заједничко и Србима и Хрватима је да се њихов број у Сарајеву стално смањује. Такође, спаја их и то што су у све лошијем положају у односу на бошњачку већину. О томе говоре подаци Центра за промоцију цивилног друштва о, у складу са уставним одредбама, заступљености конститутивних народа у органима власти сарајевских општина, градске и кантоналне управе. Наиме, у општинским органима власти три конститутивна народа би требало да буду заступљена према попису из 1991. године. Истина, ни у једној општини и граду у БиХ ова одредба није потпуно спроведена. Али, исто тако, мало где је, као у сарајевским општинама, нарушена. Од укупно 1.237 запослених у општинским администрацијама, 1.118 су Бошњаци, 38 Срби, 51 радник је Хрват, а за 30 запослених у Новом Граду подаци о националности нису достављени.

Најкарактеристичнија је општина Хаџићи у чијим службама раде искључиво Бошњаци. Ништа боље није ни на нивоу Кантона Сарајево – Бошњаци заузимају 546, Срби 22, а Хрвати 29 места.

„Ови подаци недвосмислено потврђују да је Сарајево далеко од онога што је некада било. Да би се дала тачна оцена разлога због којих се Хрвати исељавају из Сарајева, за које су се борили у рату, неопходна је свеобухватна анализа узрока – од политичких, економских, безбедносних, социолошких до психолошких. То што она није урађена и што се не ради, довољно говори да владајућој бошњачкој већини и није стало до тога да се овај процес заустави. Сарајево јесте формално главни град БиХ, али га већина Хрвата тако не доживљава. Јер, свугде у свету главни град је подједнако, у сваком погледу, својина свих становника одређене државе и сви се они у њему осећају као свој на своме што у Сарајеву није случај”, рекао је за наш лист председник сарајевског Жупанијског одбора Хрватске демократске заједнице БиХ Младен Беванда.

Са Бевандиним оценама у суштини се слаже извршни директор Демократске иницијативе сарајевских Срба Јово Јањић. Осим потпуне дискриминације Срба и Хрвата у општинским, градској и кантоналној администрацији и јавним предузећима, Јањић наводи још неколико узрока због којих се Срби нису вратили у Сарајево и због којих се и данас из њега исељавају. „Српски народ је изложен притисцима и претњама, поготово од Бошњака који су се у рату и после њега доселили у Сарајево. Осим тога, Срби се изузетно тешко запошљавају, а готово да нема повратника који се могао вратити на своје радно место. Такође, нису решена питања школства, здравствене и социјалне заштите повратника. Дакле, Сарајево, по Уставу БиХ, јесте главни град ове земље, али је оно изгубило свој некадашњи мултиетнички карактер. Оно је, у сваком погледу, постало град у којем доминирају Бошњаци, а Срби и Хрвати су у подређеном положају”, оценио је Јово Јањић.

-----------------------------------------------------------

Називи улица

(/slika2)О атмосфери која влада у Сарајеву говоре и следећи подаци. Од око 1.100 улица само тридесетак има српски културни или историјски предзнак, шездесетак је са хрватским, а око три стотине се не може сврстати у наслеђе ниједног од три народа. Све остале улице имају бошњачки или муслимански предзнак. У Сарајеву више нема улица са именом Веселина Маслеше, Ђуре Ђаковића, Ђуре Пуцара, Слободана-Сеље и Гаврила Принципа, Пере Косорића који је командовао партизанским јединицама које су 1945. ослободиле град... Али, зато су улице добили Млади муслимани, Зелене беретке, Патриотска лига, као и многи великодостојници из времена Турске империје. Осим тога, све табле са називима улица су зелене боје, а однедавно су и тротоари у центру Сарајева офарбани у зелено.

Промењени су и називи појединих топонима, па је Осеник постао Осјеник, а брдо Тиново је преименовано у Тихново.

-----------------------------------------------------------

Претећи графити

Повремено, на сарајевским зградама освану графити „Џихад је наша судбина”, „Смрт Израелу”, „Ислам је истина”, „Смрт Србима”... Напади на православне и католичке цркве, њихове свештенике и гробља, такође нису реткост. Њих је својевремено канцелар Врхобосанске надбискупије Иво Томашевић оценио као „ружну поруку хришћанима који желе да се врате у Сарајево да нису добродошли”, а свештеник Вања Јовановић је казао да га те појаве наводе на закључак да „неко систематски и континуирано намерава да избрише трагове живота хришћана у Сарајеву”.