Kо ће предавати хемију и географију

Недовољно интересовање матураната да се образују за наставничке професије већ годинама брине запослене на српским универзитетима, а након последњег уписа ту тему је на страницама нашег листа поново актуелизовао проф. др Зоран Ракић, декан Математичког факултета. Сем ниских примања, на које се наставници стално жале, студенте од наставничког позива додатно одвлачи и све приметнији мањак поштовања ђака према њима, сада већ симболично у прошлој години оличен у психичком и физичком насиљу које су претрпели Јован Кнежевић, из Шесте београдске гимназије, и М. С., професорка енглеског језика из Техничке школе у Трстенику. Нарочито брине и то што је списак наставничких студијских профила за које се матуранти довољно не интересују са математике, информатике, физике, хемије, српског језика, лане проширен и на географију.

Ту чињеницу је после јунског пријемног испита за наш лист изнео проф. др Дејан Филиповић, проректор за наставу Универзитета у Београду и бивши декан Географског факултета. Тада је упозорио да је у групацији природно-математичких факултета највише, односно 100, упражњених индекса остало на Географском факултету, где је најпопуларнија Туризмологија потпуно попуњена, док је поприлично опало интересовање за наставнички смер, Географију. Открио је да је и проф. др Наташа Јовановић Ајзенхамер, продекан за наставу Филозофског факултета, изнела запажање да је код њих смањено интересовање за Историју и да је само половина места попуњена. Међутим, он и колеге нису у међувремену седели скрштених руку, већ су се недавно састали и иницирали тражење решења.

– Састао сам се са начелницима свих департмана за географију са државних факултета који припадају универзитетима ван главног града, јер су у унутрашњости географи распоређени по одсецима, а једино је у Београду Географски факултет самосталан и има декана, који је, наравно, присуствовао састанку. Био је са нама и директор Географског института „Јован Цвијић”. Изненађујућа новост за све нас је колико мало матураната се на задњем упису изјаснило за географију, као прву жељу. Морали смо одмах да реагујемо и покушамо да спречимо да се то понавља. Поново ћемо се ускоро сусрести да се договоримо и дефинишемо конкретне активности којима ћемо поспешити интересовање матураната за географију, да учинимо нешто да их привучемо на тај наставнички смер. Међу могућим решењима је и предлог да студије географије буду дефинисане као један од националних предмета, за који ће важити посебни услови – открива за „Политику” проректор Филиповић.

И декан Хемијског факултета у Београду, проф. др Горан Роглић, наглашава да су из године у годину студенти који се образују за наставнике хемије скроз дефицитарни, а да и на осталим смеровима имају мањи број уписаних академаца од зацртане квоте. Он открива да је са колегама који се суочавају са истим проблемом недавно формирао тим декана у коме су сем њега и челници Филозофског, Филолошког и са групације природно-математичких факултета. Намеравају, каже, да направе платформу са предлозима за решење овог проблема, сличну платформи за финансирање Универзитета у Београду, коју је ректор проф. др Владан Ђокић, како је рекао на децембарском Сенату, у Влади Србије предочио премијерки Ани Брнабић и представницима министарстава финансија и просвете.

– На бироу нема хемичара, али је проблем што су студенти са свих смерова запослени у индустријским лабораторијама, тамо их траже и дају им боље услове него у школама, па академци не уписују наставнички смер. Међутим, и плата лабораната је три, четири пута мања од програмерске, зато је ИТ популарнији и одвлачи нам бруцоше, али за то немамо решење. Нажалост, уз све ово, држава отвара нове еколошке смерове на факултетима, који су тренутно интересантни омладини, па бирају њих, али имаће убрзо велики број дипломаца на тим профилима, док ће остати дефицитарни смерови попут наставничког, на ком нема бруцоша. Теоријски, држава је већ у озбиљном проблему, а слично је и у Европи. Што се тиче наставника хемије, ситуација је већ сада алармантна у унутрашњости земље, тамо ускоро неће имати ко да држи наставу, а у Београду деца остају по дипломирању. Ми чак немамо кога да шаљемо ни за рад у лабораторијама, када траже дипломце, нема их, па онда фирме на радна места планирана за хемичаре запосле ветеринаре, или прехрамбене технологе и тако реше проблем. А школе неће моћи тако да се снађу, ако хитно не осмислимо акциони план, неће бити професора хемије – упозорава проф. др Роглић.