Голуб против вукова

Иако носи питомо име, Голуб Пендић је у вишегодишњем рату. Чак би се могло рећи - вишедеценијском. У рату против шумске звери. Јелени, зечеви, дивље свиње - све су то дивље животиње, али вук - то је више од дивље животиње. Он је, по Голубу Пендићу, просто звер, и то опака која напада мукло и изненада и за тили час покоље цело стадо оваца. Не једну овцу да се прехрани, већ опустоши цео тор.

- Ја сам човек са ових простора. Родио сам се у суровим, планинским условима и то ме определило да се дружим, одмалена, с пушком. Још као дете чувао сам говеда и овце и стално се борио против вукова. Цело моје детињство и младост била је тешка и сурова битка против те звери. Намамљивали смо га угинулим животињама, чекали на минус тридесет. Али, резултат је за сада јако повољан за мене: 29:0 - додаје у шали Пендић.

Музеј уловљених животиња

Човек са Голије студирао је у Београду, био директор у Рашкој, одлазио у војвођанске ритове у лов на зечеве и срндаће, али све су то били само повремени одласци, тек колико да упозна или види и нешто другачије, различито од његове планине на којој је са јужне стране, према Новом Пазару, саградио туристички објекат „Одвраћеница”. На рецепцији мотела изложио је препариране животиње које је сам уловио. Међу њима је и највећи број уловљених вукова од којих је неке поклонио пријатељима, али ту су још и зечеви, лисице, вране, пољски голубови…

(/slika2)Голуб планира да направи музеј препарираних животиња, у којем ће се наћи само врсте које живе на Голији, како би школска деца могла да их изблиза виде и додирну.

Наш саговорник се хвали оним што је успео да сагради на планини за протеклих неколико година, али признаје да није лако проводити сваки дан, скоро сам, у дивљини, десетак километара од првог села, и каже да не би могао свако да води такав живот. Њему није тешко јер је планина његов живот.

Сада жели да се на Голији организује што више ловачких манифестација, да се сакупља народ, приређују хајке на вукове. Има, додаје, овде и племените дивљачи, срна и срндаћа, а треба ускоро да се населе и јелени лопатари. Све је то погодно не само за ловни већ и зимски туризам, природни услови постоје, али за сада је све у зачетку јер оно најважније треба решити просторним планом.

Повратак

- Нема места у Србији где нисам био у лову. У војвођанским ловиштима ловио сам јелене лопатаре и дивље свиње, и то ме је подстакло да у родном селу Кузмичеву направим сопствено узгајалиште ове дивљачи на ограђеном простору од стотинак хектара. У ловачком заносу обрео сам се и у Кенији прошле године. Од животиња бог је ту спустио све што је створио: лавове, биволе, зебре, слонове дупло већ од оних у београдском зоолошком врту. Само нема вукова. Био сам у организацији европског удружења ловаца и препознао сам неке истраживаче које сам виђао у телевизијској серији „Опстанак”, али све време сам размишљао сам о Голији. Не бих тамо могао да преживим, нашем човеку је немогуће да тамо опстане - сматра Голуб.

Наш домаћин поред природе воли и народно стваралаштво. На зиду ресторана изложио је више од 500 експоната које су мештани рашког и новопазарског краја користили у последњих двеста година, међу којима и стари метар за мерење кубикаже трупаца, дрвени ам за коња, јарам за волове, грабуље, лопатица за скидање блата са ралице, преља, справа за туцање јечма, лопата ха хлеб, разне посуде за воду, решета, воденична чекетала…

- То је за мене благо немерљиво, па сам одлучио да саградим кућицу у којој ћу изложити све те алатке. Не знам да ли постоји иједна којом се наш сељак користио у протекла два века, а да је нема овде - каже Голуб и закључује: „Голија је моја прича и моја судбина. Породица ми је у Рашкој, три кћерке и супруга, сви смо емотивно везани за овај крај. Сви ћемо се вратити на Голију, где ћу и даље ловити вукове“.