Сретење и трајање

Прошле године, пред Сретење, Србија је усвојила промене Устава о правосуђу. Ове године, пред Сретење, скупштина је донела правосудне законе. На тај начин, постављен је темељ европски уређене правне државе. Зграда није готова. Далеко смо ми од правне и политичке културе, коју одликују дух толеранције, тежња за компромисом и превага општег над посебним, страначким и ситносопственичким интересом, што се и показало претходних дана у скупштини, када се расправљало о главним питањима нашег уставног идентитета –  о Косову и Метохији и о владавини права. То се мора јасно рећи баш данас, јер данас је Сретење.

Сретење је празник  који има вишеструку симболику. То је сусрет сина са оцем, човека са Богом, материјалног са духовним, прошлости и садашњости са будућношћу. И тај сусрет није нешто тренутно или привремено. То није трен, већ сједињење у трајању – у вечности. Зато се сваке године на овај дан подсећамо на почетке наше модерне државности и уставности – на Сретењски устав из 1835. који је формалноправно живео свега неколико дана, али је у духовном, идентитетском смислу обезбедио себи трајање док је српског народа и српске државе.

Трајање, међутим, не значи непромењивост и непокретност. Вода је највећа животна сила. Устајала, није само мутна и непријатног мириса, већ је немоћна и осуђена да, пре или касније, нестане или испари. Бистра вода непрекидно тече и  представља праву животну силу, ону која не познаје ниједну материјалну препреку. Да бисмо трајали морамо се непрестано мењати и прилагођавати, успоравати и убрзавати, извирати и понирати, вијугати путањама које нам други, физички снажнији, одређују, неретко намећу, али не смемо изгубити нашу суштину – наше људе, нашу људскост, наш идентитет, нашу духовност. Морамо неговати интелектуални патриотизам, онај што памећу и мудрошћу, а не силом и галамом, брани државу и народ.

Сретење нас подсећа да је трајање изнад пролазности тренутка, ма колико се он чинио тешким и неправедним. Сретење нас учи да је садашњост једина реалност, али да она само има смисла ако је загледана у будућност, као и да једино може постати будућност, ако је исправно и здраво ослоњена на прошлост.  Сретење је прави тренутак да се, као „Оче наш”, науче мудре речи блаженопочившег патријарха Павла: „Време је једно трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Будућности такође нема, она ће бити. А шта има? И има само садашњост. А шта је садашњост? Док сат не откуца так-так, то је будућност. Кад откуца, то је прошлост. А шта је онда садашњост? Та категорија времена не односи се на Бога. На њега се не односи време. На њега се односи вечност, а вечност је стална садашњост. Нема ни прошлости ни будућности. Нема ни јуче ни сутра. Има само сада.”

Сретење је сусрет ради трајања, а не ради нестајања. Право трајање не познаје „можда”, али ни „мора”. Право трајање познаје само веру и љубав. Из њих извиру: државничка и свака друга мудрост, трпељивост и свака смислена активност на корист општег добра, државе и њених грађана. То су поруке светих нам Немањића, то су поруке светлих битака из прошлости, то је борба, али не сурова и сирова, што сваког учесника, привидног победника и губитника, вуче на дно. То је она борба која гледа ка горе, ка небу и још даље. То је завет нашег владике Његоша: „Нека буде борба непрестана! Нека буде што бити не може!”

Редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду