Европски баштовани и источне џунгле

Запад галантно троши милијарде долара на наоружавање Украјине и финансира рат, али његов хуманизам стропоштао се у рушевине земљотреса када треба помоћи Сирији.

Шта треба да се догоди да милиони Сиријаца који живе кризу у кризи престану да буду кажњавани и препуштени својој злехудој судбини само зато што је Запад у деценијском сукобу са њиховим председником Башаром ал Асадом?

Десетине хиљада живота је већ изгубљено у петом најачем земљотресу овог века, али зашто страдалима морају да се придруже и они које нема ко да спасава, да нахрани, напоји или излечи?

Северозапад Сирије, најтеже погођено подручје, и данас је ратна зона. Режим у Дамаску би да провинцију Идлиб стави под своју контролу и заокружи земљу у предратним границама. Руска и Асадова бомбардовања разарају енклаву попуњену разним побуњеничким групама, укључујући и џихадистичким.

И пре кобног понедељка, ово подручје било је једно од глобалних средишта сиромаштва: чак 4,1 милион људи, од укупно 4,5 милиона, зависи од хуманитарне помоћи, али фондови једва да су прошле године прикупили половину неопходног новца.

Деци Идлиба су и до сада претили експлоатација, насиље или болести због несташица чисте воде. Земљотрес је био само наставак њихове патње, а када је дошло време да се фондови помоћи напуне, остали су углавном празни или су недоступни. Као и 2022.

Грађанским ратом већ осиромашени становници – више од 2,8 милиона њих су интерно расељени Сиријци – покушавали су да побегну од конфликта да би их дочекала природна катаклизма и да би још једном установили да им нико не помаже.

Запад је пуних 12 година од избијања рата био заокупљен политичком судбином сиријског председника, а не нацијом чијих је пола милиона становника убијено, 13 милиона расељено по земљи, а близу седам милиона по околним државама, чија је привреда уништена, половина школа и болница разорена... Укупна штета цени се на више од 1.200 милијарди долара.

Сирија, на чије је побуњенике Запад трошио стотине милиона долара снабдевајући их оружјем и опремом, остављена је и напуштена. Асадов режим је под санкцијама и то је довољан изговор да се не шаље помоћ. Како људима који живе на побуњеничким територијама, тако и онима под контролом централне власти. Колективно кажњавање пропраћено гротескним објашњењима.

Амерички државни секретар Ентони Блинкен посетиће наредне недеље Турску да би показао солидарност са чланицом НАТО-а са којом САД последњих година имају много нерешених питања, али и нешто заједничко – непријатељство према Асадовој Сирији. Америчко Министарство финансија издало је дозволе за слање помоћи која је због санкција била забрањена, али све је то сувише мало, сувише касно.

Запад се више бавио посетом Володимира Зеленског Лондону, Паризу и Бриселу, где је тражио испоруке новог наоружања. Запад је био широке руке. Само Британија је понудила оружја у вредности од 2,7 милијарди долара. Како у поређењу са том сумом делује шест милиона долара које је влада у Лондону наменила комитету 15 добротворних организација за помоћ 23 милиона угрожених у Турској и Сирији.

Свет је невиђеном брзином понудио помоћ за обнову париске катедрале Нотр Дам после пожара 2019. у коме и није било људских жртава. Француска је издвојила 12 милиона долара и није учинила ништа да помогне граду Антакија у коме се налазила најстарија турска џамија, која је од 638. неко време чувала прамен браде пророка Мухамеда или грчка православна црква из 14. века, која је симболизовала цивилизацију Антиохије.

Цинично, али истинито.

Европска унија је устручавањем да одмах јединствено организује помоћ и препуштајући одлуке појединим чланицама, направила огромну, неизнуђену грешку. Тврђава Европа, која се зидовима, електричном жицом и дроновима брани од избегличких „хорди”, пала је на испиту хуманости и солидарности.

Запад је пропустио шансу да покаже морално лидерство и помогне угроженим људима, а не Асаду или Реџепу Тајип Ердогану са којима је у конфликту. Како је брзо заборављено да је Турска прошле године потрошила око 5,6 милијарди долара за обезбеђење живота више од 3,6 милиона сиријских избеглица на својој територији?

Западу су лекцију одржали Арапи. Не само они попут Емирата који су нормализовали односе са Дамаском, него и Саудијци који су и данас заклети Асадови непријатељи. Прикупили су у првим данима више од 50 милиона долара помоћи. Чак је и Израел, на молбу Русије, прихватио да пошаље помоћ за Сирију иако су две земље деценијама у ратном стању.

Зар се Британци и Французи не осећају осрамоћено?

Асад није невин у овој трагедији. Некада су, по договору из 2014, под контролом УН постојала четири гранична прелаза према Турској, али Дамаск је затворио три. Тек четири дана по потресу сложио се да буду поново отворени како би помоћ могла да буде транспортована, али разорени путеви додатно отежавају логистику. Асад је трошио драгоцено време размишљајући да ли да допусти расподелу у подручјима које контролише опозиција. Он помоћ жели да искористи да потврди пун легитимитет своје власти, што Запад не би да му допусти. Побуњеници се надају да ће финансијске делове помоћи узети за себе.

Све то време доктори узалуд вапе да немају довољно људи, лекова и неопходне медицинске опреме. „Неуспех међународне заједнице да нам помогне у евакуацији и операцијама помоћи појачава трагедију коју живимо”, каже др Ахмед Гандур из болнице у граду Даркушу. Савет безбедности УН састао се после осам дана да би лаконски констатовао да је народ са северозапада Сирије „оправдано огорчен”.

За 38.000 је касно, али за 23 милиона људи није. Као ни за 100.000 хитно расељених по Турској и 300.000 по Сирији. Десетине земаља су упутиле спасилачке екипе. И док се већина њих повлачи јер нема шансе да извуку преживеле, трагедија полако губи ударне наслове.

Хуманитарне катастрофе на глобалном нивоу захтевају глобалне одговоре који надилазе политику и, барем за неко време, заборављају да по „парија” земљама као што је у очима Запада Сирија, живе људи којима је помоћ очајнички потребна. Тако би требало да буде, али није.

Говорећи о ЕУ, шеф европске дипломатије Жозеп Борељ је прошлог октобра рекао: „Највећи део остатка света је џунгла, а џунгла може да припрети врту. Баштовани морају да иду у џунглу. Европљани морају да буду ангажованији око остатка света. У супротном, остатак света ће на нас извршити инвазију, различитим начинима и средствима”.

Изгледа да су се „баштовани” уплашили „џунгле”. Апатија према сиријским жртвама је срамна. Показало се да грађевина солидарности Запада није била у стању да издржи потрес од 7,8 степени Рихтерове хуманитарне скале.